Join the new world

УВОД
Раније смо причали о средњевековној Србији, па је ред да мало пређемо на странце, али ћемо се поново вратити на наше и на људе из региона (да, и они имају познате историјске личности). У овом чланку ћемо се позабавити још једним титаном ренесансне Италије - Микеланђелом Буонаротијем (то титанско уметничко тројство су Леонардо да Винчи, Рафаел(о) Санти и Микеланђело). Он је исто пример правог ренесансног човека - италијански уметник и то вајар, архитекта, сликар, песник, а и инжењер - дакле свестрана личност Високе ренесансе. Укратко, као и увек, ћемо описати његов живот и дело и надам се да ћете, као и пре, уживати. Да не смарам превише, него да почнемо...

ЖИВОТ
Микеланђело ди Лодовико Буонароти Симони се родио 6. марта 1475. године у малом тосканском месту Капрезе у Италији. Генерације и генерације његове фамилије су покушавале да се баве банкарстом и успевали у мањој мери, али његов отац Лодовико је доживео неуспех, па је отишао у то место где је добио посао привременог градоначелника (што и није било лоше у то време). Његова мајка је била Франческа ди Нери дел Миниато, а породица са очеве стране је тврдила да води порекло од Контесе Матилде ди Каноса (Матилда од Тусканије), моћне феудалке која је владала у то време тим просторима око 11. века, мада ова тврдња није потврђена иако је, како кажу, и сам Микеланђело веровао у то. Иако је породица Буонароти стара колико и Медичи и друге познате породице тог времена, они су увек плаћали порез Фиренци и толико расипали новац, да је мало ствари остало Микеланђелу да наследи - некаква вила са сумњивим власничким статусом, новац и друго. Дакле, мало у односу на оно богатство пре, наравно.
Његова мајка је нажалост умрла кад је имао само шест година, што је оставило утицаја на њега јер се, а и због неких других ствари, није тада школовао као његови вршњаци, него је то започео неких четири-пет година касније.
Његов отац се поново жени и то Лукрецијом ди Антонио ди Сандро Убалдини која је водила рачуна о Микеланђелу (добра маћеха).


(Ренесансна Италија 1494. године)

Са десет година га шаљу у Фиренцу (поново та Фиренца, као што видите, у то време центар културе, уметности, науке, богатства, а данас у сезони центар изгубљених туриста који мисле да знају где су дошли, али већина нема појма, са све селфијима и фотографисањима хране у ресторанима) те он одлази да учи граматику код хуманиусте Франческа да Урбинија. Уместо да учи граматику (латински и грчки), он је радије ишао по црквама и пресликавао слике (тамо је једино могао да их налази) и покушавао да се убацује у друштва сликара. Препостављам да има таквих ликова које познајете (ово за учење, па радије цртају графите и мурале по зидовима). Пошто није научио ни да чита напоменуте језике, његов отац је био забринут. Ипак, са тринаест година, проналазе једног познатог мајстора сликарства (посебно фреско-сликарства) Доменика Гирландаја. Овај га прихвата у радионицу где је Микеланђело савладао све технике сликарства које су биле у понуди, али после годину, две, покачио се са учитељем и тврдио је да нема више шта да научи од њега.


(Данашњи Микеланђели у време израде великог дела)

У то време, 1489. године, Лоренцо Медичи (познат као и Лоренцо Величанствени) питао је Доменика Гирландаја да му пошаље два најбоља ученика. Овај, иако је био љут на Микеланђела, ипак се показао као добар професор јер је препознао таленат у њему и послао га је код Лоренца (други ученик који је био послат јесте Франческо Гранаци (Граначи)). То је велики корак био за Микеланђела, јер је коначно добио шта је желео - био је окружен људима који су познавали уметност и науку, филозофију и друге области, а имао је и приступ великој уметничкој колекцији коју је поседовао Лоренцо Медичи, па је могао доста да учи и развија свој таленат још више. Вајар у бронзи, Бертоло ди Ђовани, био му је учитељ дуже времена.
Микеланђело је био мало напрасит, па га је, када је имао 17 година, један други ђак, Пјетро Ториђиано, ударио јако у нос што је изазвало благо накривљење које се може видети на свим портретима Микеланђела. Шта рећи, добро човек удара...
Као и Леонардо, Микеланђело се бавио сецирањем мртвих и анатомијом, желећи да сазна све што може о човековом телу, а и да олакша израду својих дела. Фујчина, али корисно.


(Лоренцо Медичи)

Лоренцо Медичи умире 8. априла 1492. године, па је Микеланђело доста "тумарао" Фиренцом. Одрадио је нека битна дела попут Крусификсе за црвку у Санто Спирито у Фиренци. Између 1493. и 1494. године, скупио је пара и купио доста мермера. И шта би обичан човек радио са тим мермером? Избушио га, полупао, или продао за још већу цену? Да, али Микеланђело је другачији. Узео је и израдио статуу Херкулеса, већу него обичан човек. Ту је показао многима своју оригиналност, а статуа је послата у Француску где је нестала у 18. веку (можда Пинк Пантери из тог периода украли, ко ће га знати). Убрзо, побуном Ђиролама Савонароле (неки црквењак, политичар, мешавина свега тога - покушао да буде добар и политичар, па не иде то друже, ваљда...), Медичијеви бивају избачени из Фиренце, па маса уметника напушта град, као и Микеланђело. И тако Микеланђело напушта коначно Фиренцу те године отприлике, одлази у Венецију, па затим у Болоњу. Ту је одрадио статуе за гроб св. Доменика у истоименој цркви, због чега су га запазили у том граду. Крајем 1494. године, када су се ствари смириле и када су Французи престали да опседају Фиренцу, Микеланђело се вратио тамо, али од Савораноле није добио ниједан задатак. Зато се одлучио да поново ради за Медичијеве. Лоренцо Медичи (али сада један други, Лоренцо ди Пјерфранческо де Медичи) за којег је Микеланђело одрадио склуптуру Св. Јован Крститељ, питао га је да је закопа, да је учини старијом. Да, претпостављате добро - да ураде превару како би је Лоренцо послао назад у Рим и продао по већој цени као "античко дело". Они су то урадили, али, како кажу, "све се враћа, све се плаћа", тако им се десило то да их је зезнуо за цену посредник. И тако, Кардинал Рафаеле Ријарио сазна да је дело превара, али је, опет, толико био одушевљен умећем младом Микеланђела, да га је позвао да дође у Рим.


(Фиренца)

Микеланђело стиже у Рим 25. јуна 1496. године када је имао 21. годину. У овом периоду, он се прославио и за њега је чула цела Италија. Тада је настало једно од његових најпознатијих дела - статуа Давид, а и Бахус. Радио је, иначе, за већ споменутог Кардинала. Почели су да га занимају велики и грандиозни пројекти, али како је бранио да му помажу и терао помоћнике од себе, желећи да ради сам, није их завршавао, макар неке.
Већ, касније, 1497. године, око новембра од кад је почело, па мало касније, завршио је чувену Пијету која је друго његово најпознатије дело.

Поново се враћа у Фиренцу и тамо ради у периоду од 1499. године, па све до 1505. године и завршава Давида, његово мајсторско дело 1504. године, а и друга дела. 1504. године је радио на фрески за салу Великог концила Фиренце. Осим што је ово дело било одлично, како сведоче неки списи пошто нажалост није сачувано, интересантно је то што је на другој фреци, поред, радио Леонардо да Винчи. Такође, у тиму је радио и Ботичели, тако да је ово јединствен пример у историји - толико великих генија на једном месту.

Папа Сикст(ус) IV је направио Сикстинску Капелу, а папа Јулије II је дао да се направи гробница и обоји капела. Микеланђело је завршио гробницу, а и урадио је његово најпознатије дело - осликао је плафон Сикстинске Капеле, и то се дан-данас сматра као једним од најбољих дела икада урађених. Последњу фреску за плафон, са темом "Страшног суда", наручио је папа Павле III. На овоме свему је радио од 1505. године до 1512. године.


(Рим, данас у том делу Ватикан)

Касније се поново вратио у Фиренцу, па опет назад у Рим где је учествовао у пројекту Базлике Светог Петра, највеће хришћанске цркве у свету. Био је њен главни архитекта 1546. Претходно је радио Браманте, па је умро и наставио је Рафаел, а онда је улогу преузео Микеланђело и модификовао њихове радове. Он је дао главни нацрт за израду куполе на овој грађевини.

18. фебруара 1564. године, умро је у 88 години живота у Риму.

ЛИЧНОСТ
Његов приватни живот је доста затамљен - не зна се баш превише. Кажу да није водио превише рачуна о себи - спавао је обучен у дневну одећу са све ципелама. Био је доста груб, а и умео је да понижава људе око себе. Није имао велики контакт са женама, а због веома чудних писама упућеним Томасу дел Кавалијерим, многи сматрају да је био хомосексуалац. То је правило проблеме Буонаротијима генерацијама после. Ипак, касније у Риму је срео Виторију Колону, племкињу и удовицу, за коју је говорио да је волео и да му је жао што је није пољубио "њено лице на исти начин као што ју је пољубио у руку".


(Микеланђелов портрет, аутор Даниеле да Волтера)

ДЕЛА
Укратко ћемо прећи преко његових познатих дела.
Човек је написао преко три стотине сонета и мадригала - дакле велики поета.

У вајарству, најпознатија дела су му Давид, Пијета (Богородица која жали Христа кога држи у руци), Мојсије и остало.


(Давид, цензурисан за сваки случај)


(Пијета)

За Мојсија је позната анегдота везана за оштећење на његовом колену. Кажу да је Микеланђело, када га је завршио, био бесан и викао "оживи" пошто га је толико реално направио. Како овај није оживео, он је узео и лупио га штапом по колену. Такође, његови рогови су последица погрешног превода - јер су ваљда ореол и рогови на том старогрчком имали сличну реч, па је тако Мојсије од Микеланђела добио рогове.


(Мојсије, Микеланђелов)

У сликарству, треба споменути бојење Сикстинске Капеле. На плафону су приказане фреске са темама из Библије - Стварање света, Адам и Ева и првобитни грех и њихов пад, Три приче о Нои, Пророци и други, преци Исуса и слично.


(Плафон Сикстинске Капеле)

Такође је урадио и велику Фреску са темом "Страшног суда" која је имала превише нудистичких фигура, па су унајмили Данијела де Волтера да их "прекрије" што је учинио тако да није уништио слику - прекривши их деловима робе, дискретно.


(Последњи суд (Страшни суд))

Још једно познато дело је Дони Тондо, које треба споменути.


(Дони Тондо)

Ипак, треба напоменути да су женски ликови на његовим сликама и фрескама углавном приказани као мишићави и атлестки грађене, што је једна од његовим познатих "потписа".

Од архитектуре, већ је споменуто да је радио као главни архитекта за Базилику Светог Петра у Риму (Ватикану данас).


(Базилика Светог Петра, примећујете да је Базилика као кључ, а део испред као брава - зато што је Свети Петар имао кључеве "од раја", а уједно је и крст- све симболика (био у Риму, позабавите се тиме ако вас интересује, вероватно негде пише детаљније, а можете и сами ко ја да тумачите))


(Базилика Светог Петра, и купола Микеланђелова )

КРАЈ
Надам се да сте уживали и срећни Новогодишњи празници!