Зашто ЋИРИЛИЦА – 18 разлога

Day 3,704, 14:55 • Published in Serbia Armenia • by CrniOrao100


Већ други дан се дописујем са једним за кога нисам сигуран које је националности – али се издаје за Србина. Тема нам је ћирилица. И док гледам са којом упорношћу брани употребу латинице – искрено се надам да није наш. Јер ако је Србин онда је његова национална свест на веома ниском нивоу. А од таквих Срба временом постају наши непријатељи.

Понесен тим, одлучио сам да са вама поделим неке погледе на ћирилицу.
Можда вам буде занимљиво.



Језик и писмо су саставни део идентитета једног народа. Када нестане језик и писмо, нестане и народ. Често се дешава да језик и писмо деле судбину народа. Тако је и код нас. Подељено друштво, подељен народ, подељено писмо, једино нам је језик исти.

Да се одмах разумемо – латиница коју користимо није само латиница. То је хрватска латиница. Не улазим у приче које говоре да нам је то писмо наметнуто јер сматрам да се особи ништа не може наметнути. Вук Караџић нам је оставио писмо које је јединствено у свету (једно слово један глас) и са њим правило на коме почива српски језик (Пиши као што говориш читај, како је написано). Не знам колико је познат податак, али Вук је током стварања нашег писма био критикован од стране народа јер је у азбуку унео латинично слово Ј. Дакле, због преседана који је Вук учинио био је критикован, а у питању је само једно слово. Па, каква би критика требало да буде присутна у овдашњој јавности када нам пола популације пише латиницом ? Новине, телевизија, сајтови, портали, књиге, називи продавница, великих трговина, улица, реклама, све писано на латиници. Још један занимљив податак је тај да су Срби једини народ у Европи који има два писма. Кажу то је податак за понос. Е, па ја се тим податком не поносим јер као што рекох, то писмо не сматрам својим !



Многи људи, нажалост, у овом не виде проблем. Неки од њих се чак и смеју када се расправља о овом питању, неки колутају очима, а неки чак питају откад сте постали велики Србин ?! А када се супротставите – онда вас и оптуже за штошта. Али то је већ нека друга прича. Да пређемо на разлоге.

Разлози за искључиво писање ћирилицом су многобројни. Основни су: естетски, лингвистички, пуристички, историјски, културни, верски, етички, духовни, национални, правни, политички, психолошки, педагошки, социолошки, војни, издавачки, рачунарски и економски.

1. Естетски. Према општем уверењу, ћирилица је лепше, калиграфскије писмо. Замењивати је мање лепом хрватском латиницом знак је недостатка осећаја за лепо.

2. Лингвистички. Хрватска латиница има три диграма, или диграфа, или двословља (dž, lj, nj), као и четири слова са дијакритичким знацима (č, ć, š, ž). У ћирилици таквих слова нема. Ћирилица је, дакле, лепше и функционалније писмо.

3. Пуристички. Писање ћирилицом подсвесно ограничава употребу страних речи (туђица). Писање латиницом подсвесно поспешује употребу страних речи у српски језик. Брига за чистоту српског језика препоручује писање ћирилицом.

4. Историјски. Срби су, рачунајући и наше словенске претке, писали разним писмима: глагољицом, ћирилицом, арабицом и латиницом. Глагољица се давно повукла пред једноставнијом ћирилицом. Арабица је била писмо само говорника српског језика муслиманске вере. Латиница је била све до средине XX века углавном писмо говорника српског језика католичке вере. Од средине XX века, под утицајем југословенског комунизма, она се проширила и на Србе православце.



5. Културни. Ћирилица (старословенска, српскословенска, рускословенска, славjaносeрбска, вуковска) била је и остала непреварљиви део културе српског народа.

6. Верски. Писмо католичких Словена је латиница. Њом се служе католички Словени: Пољаци, Чеси, Словаци, Словенци и Хрвати. Писмо православних Словена је ћирилица. Њом се служе, или би бар требало да се служе, православни Словени: Руси, Белоруси, Украјинци, Бугари, Македонци и Срби. Широка употреба латинице код Срба сведочи о нашем озбиљном национално-верском застрањењу.



7. Етички. Ћирилица искључиво писмо Православне цркве. Искључиво коришћење ћирилице повезује нас – макар и несвесно – са православном етиком.

8. Духовни. Ћирилица је свето писмо православних Словена. Старословенска азбука представља једну врсту вероисповедања („Аз буки вједи…”). Стога је свака употреба ћирилице у основи потврда веровања у духовни значај писaња.

9. Национални. Срби, Хрвати и Бошњаци говоре исти језик, који историјска филологија назива српским. Али ова три народа разликују се у вери. Будући да је основна differentia specifica међу њима религија, то значи да ћирилица, као искључиво писмо православне традиције, треба да буде и искључиво писмо Срба.



10. Прaвни. Познавајући и признавајући културно-историјски и национално-државни значај ћирилице, Устав Републике Србије (Члан 10) напомињe да су у службеној употреби у Републици Србији „српски језик и ћириличко писмо”. Ова уставна одредба је обавезујућа за све.
И међународне институције признају да је ћирилица једино српско писмо. По класификацији UNESCO-а, Вукова ћирилица је српско, а латиница хрватско писмо.

11. Политички. Употреба ћирилице је мера нашег идентитета, интегритета и суверенитета. Широка распрострањеност латинице у Србији сведочи о слабости српске националне свести и српске државе.

12. Психолошки. Коришћење два писма ствара осећај несигурности и шизофрености. Коришћење само ћирилице ствара осећај сигурности и целовитости.

13. Педагошки. Ђаци се у Србији уче два писма. Двоазбучност штети младима и чини их несигурним писцима, јер у кратком периоду морају да савладају два писма. Зато није реткост да млади бркају ћирилицу и латиницу. И не треба их због тога кривити. Крив је школски систем који им ствара ту несигурност.

14. Социолошки. Коришћење два писма у једном националном корпусу доводи до непотребних гложења. У нормалној држави не би била потребна удружења попут „Ћирилице”, јер би се подразумевало да један народ има једно писмо. У условима једноазбучја не би били потребни чланци, књиге, телевизијске емисије и други облици културног ангажовања у прилог овог или оног писма. Други народи, који су питање писма решили на једини природан начин – на начин једноазбучја, могу своју снагу да употребе на друге културно-језичке делатности. Ми смо, нажалост, у ситуацији када се још бавимо са најелементарнијим питањем – питањем писма.

15. Војни. Двоазбучје не доприноси идејном јединству ниједног сегмента друштва, па ни војног.

16. Издавачки. У стању двоазбучја изадавачи стално морају да мисле којим писмом да издају књиге. Они то чине час на ћирилици, час на латиници, што не доприноси јасној издавачкој политици. Двоазбучје негативно делује и на писце који такође стално морају да се двоуме на ком писму да пишу. Увођење ћириличког једноазбучја уклонило би та непотребна колебања.

17. Рачунарски. Особе које се баве рачунарима сада су у ситуацији да се премишљају којим писмом да пишу. Иако је службено писмо ћирилица, у рачунарској пракси доминира латиница. Са увођењем ћириличког једноазбучја била би отклоњена непотребна двоумљења и у том сектору.



18. Економски. Исписивање текстова на два писма, како је данас чест случај, представља губљење времена и енергије. Двоазбучност је неекономична и представља економску ентропију.

Дакле, имамо добре и оправдане разлоге за коришћење ћирилице. Ко се са истима не слаже – његов проблем. Нека му хрватска латиница служи на част.

А да би неки разумели – мора и овако.



Напомена: Аутор разлога за ћирилицу је професор Владислав Ђорђевић. Његов рад сам за потребе овог чланка делимично изменио и скратио у складу са својим ставовима.