[Министарство историје Срба] Свети Сава

Day 5,569, 04:31 • Published in Serbia Serbia • by Ministarstvo Istorije Srba

Мало је личности у српској историји чије је деловање и завет остало толико дубоко урезано у српски национални идентитет, и чија дела сјајно блистају, неизбрисане прохујалим вековима. Многи су оставили велики траг и са пуним правом се могу назвати великанима српске историје, али ничија звезда не сија толико снажно као завештање првог српског архиепископа, монаха и дипломате. Знате га сви од школских дана, а његово име је Растко Немањић, односно Свети Сава.

Растко Немањић је рођен око 1175. године као трећи и најмлађи син тадашњег владара Србије, Стефана Немање. Према предању, био је мезимац свог оца Стефана Немање и мајке Ане, као што то најмлађи син често уме да буде. Растко је био специфично дете; више се интересовао за веру, свеце и монахе него за политику и рат, као већину племића свог доба. Његова посвећеност вери и добро образовање које је стекао као син великог жупана се јасно виде у његовим књижевним делима које је оставио иза себе.

Као што традиција то налаже, Стефан Немања је свог сина Растка поставио за управника Захумља негде око 1190. године, када је Растко имао око 15 година. Међутим, већ око 1192/93 Растко бежи на Свету Гору где се замонашио у манастиру Светог Пантелејмона. По традицији, Растко је умакао потери коју је организовао његов отац Стефан Немања и замонашио се када су његови прогонитељи, опхрвани умором, заспали. Поставши монах, Растко је добио име Сава.


Манастир Пантелејмон на Светој Гори

Сава је постао „славна личност“ на Светој Гори као принц који се замонашио, иако је то покушавао све начине да избегне. Описан је као бистар, довитљив, вредан и побожан младић о коме су се монаси Свете Горе обраћали са дивљењем. Ускоро је из манастира Светог Пантелејмона прешао у манастир Ватопед где је постао игуман. Њему се у Ватопеду ускоро придружио његов отац Стефан Немања, који се на сабору у Расу 1196. године одрекао престола у корист Стефана. Тада је и донета одлука о првој дипломатској мисији Саве, који је отпутовао у Цариград и од византијског цара Алексија III Анђела издејствовао повељу о обнови светогорских манастира, укључујући и манастир Хиландар. Стефан Немања, односно монах Симеон и Сава су повељом постали ктитори манастира Хиландар, у коме је убрзо након обнове већ остарели Симеон умро. Сава је убрзо постао кључна личност Хиландара где је живео са око двадесетак монаха. Током свог боравка у Хиландару је основао испосницу у Кареји и саставио Карејски типик, а убрзо и Хиландарски типик.


Хиландарски типик

Смрт Симеона је донела промене и у Србији. Вукан, незадовољан што је прескочен у наследном реду, убрзо након смрти Симеона је започео рат против Стефана. У то време, Сава је добио дозволу да мошти светог Симеона пренесе у његову задужбину Студеницу. Боравак у Србији је искористио да, користећи своју дипломатску вештину, издејствује прекид непријатељстава између браће, која су се према традицији помирила изнад моштију свог оца, светог Симеона. Убрзо након тога, постао је игуман манастира Студенице и око 1209. године саставио нови Студенички типик. Поред духовних дужности, вршио је и световне, тако што је био десна рука свом брату Стефану у многим стварима, најчешће дипломатске природе.


Свети Сава и Свети Симеон Мироточиви

Следећи задатак Светог Саву је одвео у Никеју, престоницу Никејског царства. Тамо је од цара Теодора Ласкариса затражио аутокефалност Српске цркве, која се налазила под јурисдикцијом Охридске архиепископије. Прилике за такав захтев биле су повољне, јер су православне епископије у Србији биле потчињене Охридској архиепископији, а она је потпадала под другу државу насталу распадом Византијског царства, Епирску деспотовину, противника Никејског царства. Теодор Ласкарис и патријарх Манојло су дозволили стварање аутокефалне српске архиепископије, са Савом као њеним првим архиепископом. Овај догађај представља врхунац Савине дипломатске каријере.


Манастир Жича, седиште Српске архиепископије

Убрзо након проглашења Српске архиепископије, Сава је крунисао краљевском круном свог брата Стефана у манастиру Жича око 1220. године. Жича је уједно и постала седиште новоформиране Српске архиепископије, а Сава се одмах бацио на писање Законоправила, првог закона у Српској цркви.


Законоправило Светог Саве

Након смрти Стефана Немањића, нови краљ Србије постаје Радослав. Сава и Радослав нису били у добрим односима јер се Радослав за црквена питања обраћао охридском архиепископу уместо Сави. Сава је ускоро отпутовао на своје прво ходочаће у Свету земљу (1229-1230). приликом свог првог ходочашћа у Свету земљу, био велики дародавац манастира и цркава. Приликом обиласка Сиона, са патријархом Атанасијем из Јерусалимске патријаршије, архиепископ Сава је купио Сионска Горницу и платио је златом и сребром које је добио од краља Радослава.


Путовања Светог Саве

Током 1234. године Сава је започео своје друго путовање у Свету земљу. На овом путовању је даривао и манастир Светог Саве Освећеног и тиме постао духовни брат манастирског братства. Међутим, на свом повратку из Свете земље, Сава се разболео у Трнову и убрзо умро, 14. јануара 1236. године. Његове мошти су пренете у манастир Милешеву и тамо су остале до 27. априла 1594. године, када их је изнео и спалио Синан-паша у знак одмазде због устанка Срба у Банату.


Спаљивање моштију Светог Саве (1594)

Свети Сава вековима представља инспирацију Србе. Народ је оставио многобројне приче које говоре о његовој милости, доброти и мудрости. Много школа носи име првог српског светитеља, а све школе га славе као своју славу. Сава је био принц, монах, архиепископ, писац, законодавац и дипломата. Може се рећи да је он најзначајнија личност средњег века у Србији, а можда и уопште. Његово спаљивање моштију 1594. је представљао огроман ударац за српски народ. Без обзира на то, идеје Светог Саве живе и данас; и живеће докле год постоји српски род.


С поштовањем,
Кешиг