Join the new world

Данашња српска историјска личност која ће се наћи у нашем серијалу "ПРОГНАНИ ХЕРОЈИ" је ДОБРОСЛАВ ЈЕВЂЕВИЋ



⬆️
ВОЈВОДА ДОБРОСЛАВ ЈЕВЂЕВИЋ


Још као ученик био је члан Младе Босне, у чијим је оружаним активностима учествовао. После Првог светског рата био је члан четничког удружења и Организације југословенских националиста, народни посланик као члан Југословенске националне странке, вођа опозиције према краљу Александру све до убиства краља 1934.


Доброслав Јевђевић је рођен 28. децембра 1895. године у Милошевцу код Праче, у свештеничкој породици, као син протојереја Димитрија Јевђевића и мајке Анђелке. Јевђевић је васпитан у хришћанском духу. Средњу школу, гимназију, је похађао у Сарајеву и Београду. Доброславовог оца је на дан атентата ухапсила аустроугарска полиција због његових веза са организацијом Народна одбрана. Оптужен је за велеиздају, осуђен на смрт вешањем априла 1916. и стрељан у Бањалуци.

Јевђевић је био успјешан писац и песник у својој младости. Студирао је право на универзитетима у Загребу, Београду и Бечу и говорио је италијански, немачки и француски. Јевђевићева политичка каријера је почела 1918. Између два рата био је један од најутицајнијих српских политичара у Босни и Херцеговини. Био је члан Удружења четника Косте Пећанца.Такође је био један од вођа Самосталне демократске странке и преко Организације југословенских националиста је предводио десно крило странке. Јевђевић је био на челу војвођанског дела ОPJУHA-e. Намеравао је да у сарадњи са Светозаром Прибићевићем организује „Марш на Београд” 1924. године, како би спречио стварање коалиције ХСС-а и радикала. Јевђевић је касније послао кандидат за скупштину опозиционе Југословенске националне странке у Краљевини Југославији.Четири пута је биран у југословенскy Народну скупштину,представљајући рогатички срез, а затим и Нови Сад, и био је вођа опозиције током Шестојануарске диктатуре краља Александра.Премијер Богољуб Јевтић га је 1935. поставио за шефа пропаганде југословенске владе. Јевђевић је одобравао стварање Бановине Хрватске 1939. и заступао је стварање већег српског пандана који био укључио највећи дио Босне и Херцеговине.


ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ

Током Другог светског рата најпре је обављао политичке дужности у западним српским крајевима. Године 1942. добио је звање четничког војводе, а 1944. постаје начелник Koманде ЈВуО за Горњу Лику и приморје, односно два корпуса која су постојала у тим крајевима: Личко-кордунашког и Приморског корпуса.



ПОВЛАЧЕЊЕ И ЕМИГРАЦИЈА

Преосталих Јевђевићевих 3.000 бораца[22] ca четницима Момчила Ђујића.су покушали да контактирају западне Савезнике у нади да ће осигурати страну помоћ за предложену антикомунистичку офанзиву са циљем да поново успоставе монархистичку Југославију. Одреди Јевђевићевих четника, су 11. априла умарширали у северозападну Хрватску у нади да ће се спојити са Црногорским добровољачким корпусом Павла Ђуришића, који је путовао кроз Босну у нади да ће стићи до Словеније. Покушај спасавања Ђуришићевих четника је дошао прекасно, јер су их већ поразиле трупе НДХ у бици на Лијевчу пољу, после које је Ђуришић заробљен и убијен. Ова група се повукла на север у Словенију, сукобљавајући се са партизанима пре повлачења у Словенију. Ове четнике су на крају примили Савезници и изручили Југославији, где су их партизани делом стрељали. Јевђевић је остао врло утицајан међу четницима после рата.


У ЕМИГРАЦИЈИ




Војвода Јевђевић је у емиграцији је био доживотни почасни председник Организације српских четника „Равна Гора”. Објавио је књигу четничких новела „Капи крви” (1950), као и књиге „Сарајевски завереници” (1953—1954) и „Од Индије до Србије - три хиљаде година српске историје” (1961). Основао је и уређивао „Српске новине”.




Умро је у Риму 2. октобра 1962. године. Сахрањен је у Риму 6. октобра 1962. године

Поручник Недељко Плећаш, у својој мемоарској књизи „Ратне године 1941—1945”, војводу Јевђевића описује следећим речима: „Он је схватио, боље него ико други, да је после ратне трагедије (априла 1941) био најважнији посао да се спасу српски животи. Томе се циљу он био сав посветио. Он је све гледао српским очима. Није се заносио ни Савезницима, ни окупаторима, ни пријатељима ни непријатељима, већ је вагао на националном кантару и мотрио ко ће у ком моменту више користити нашем народном интересу. У том раду, он се понекад огрешио о интересе Савезника, често се грешио о интересе окупатора, али се никада није огрешио о интересе српског народа”.