Join the new world

МИШЈИ ДАНИ - ШУМОПАДСКЕ ЗАДУШНИЦЕ

По старим веровањима Словена, али и осталих индоевропских народа, мишеви могу представљати душе предака. Код Словена, рецимо, Бадње вече је гозба у част душама покојника. Чеси за Бадње вече дају мишевима мрве са стола, такође, бацају мишевима грашак у четири угла собе јер верују да им се у облику миша јавља неки предак. Познато је да се по старим веровањима у угловима соба радо задржавају душе предака. Слично веровање имамо и у Србији када домаћин за Бадње вече баца орахе у углове просторије. Исто тако код словенских народа постоји веровање да душа може изаћи из тела једино кроз уста. Зато не треба заспати жедан јер душа може да изађе из тела и потражи воду. Једна прича каже да су шумом ишла три друга па су од дугог хода ожеднели. Двојица наставе да траже извор, а један остаде да одспава. Када су се вратили, из уста оног што је остао изађе један бели миш, па оде до извора да попије воду, а онда се врати кроз уста у тело. Ово веровање је вероватно постојало код свих словенских народа. Код нас вампир излази из гроба у облику миша, у миша се претвара и када га јуре и сваки пут када покушава да се извуче из неприлике. У нашем народу има један обичај када се дете загрцне нечим и хоће да се удави говоре му: миш, миш, миш! Тај узвик првобитно је био магичан и имао је за циљ да задржи душу да не изађе из тела.
Када прихватимо чињеницу да у мишу може да обитава човечија душа, лакше ћемо схватити неке народне обичаје и празнике, као што су: мишја субота, мишји дани, митровданске и михољданске задушнице.

Мишје дане имамо у шумопаду (октобру) и у месецу сечку (фебруару). Мишји дани у вези су са култом предака и посвећени су душама умрлих. Субота или „безимени дан“ је по правилу задушни дан и почетак овог обичаја који је трајао пет дана. Ове 7530. (2022.) године задушнице почињу 22.10. Мишје дане најбоље је описао етнолог Веселин Чајкановић у књизи „О магији и религији“:

„...После оного што смо рекли о мишу као о сеновитој животињи јасно је да је празник мишева исто што и празник душа. О томе празнику у далекој прошлости чинио се култ мишевима у којима су инкарниране душе предака и покојника уопште, онако исто као што се у другим приликама приносила жртва душама предака које су замишљане у облику птица или у облику разних дивљих или питомих животиња...“
„...Мишји празник у српском паганизму трајао је, као што се види из хомољског обичаја, пет дана од којих је, као што се сме закључити из тетевенског обичаја, последњи дан био „растурњак“.

Растурњак је дан који постоји код свих вишедневних празника посвећених прецима. Душе умрлих су се гостиле, јеле и пиле и последњег дана морају да се растурају.

По мишљењу Чајкановића, митровданске и михољданске задушнице имају претхришћанско порекло:
„...О тим задушницама православна црква не зна ништа - оне су, дакле, чисто народни празник.“

О „мишјем дану“ који се у бољевачком крају обележавао око Митровдана писао је у 19. веку Саватије М.Грбић:

„Сутрадан по Митрову-дне празнује се Мишољ-дан или Мишији-дан. Овога дана не раде ништа од женских радова ни жене ни девојке. Овога дана неће жене за живу главу да претресају ни кућне ствари. Људи тога дана опет не смеју да дирају у кошеве и амбаре са житом. Све се то пази, да миши не би чинили штету.“

Некада се радило о једним задушницама које су подељене примањем хришћанства и везивањем за различите хришћанске празнике. Заједнички назив Мишољдан, остао је сачуван у данашњем Михољдану (Ми'ољдану). У источним и централним крајевима настањеним Србима већина се определила за митровданске задушнице док су у западним највише обележаване михољданске задушнице. Митровданске задушнице вероватно су старије због мноштва култних радњи, забрана и разних обичаја, док су михољданске сиромашније народним обичајима и данас једва познате. За крај шумопада (октобра) може се рећи да је најподеснији месец за приношење жртви мишевима јер се тада, због доласка хладнијих дана, склањају мишеви из поља у село.

„...После свега овога јасно је да ми овде, у ствари, имамо једне задушнице, које су, према познатом правилу да се периодични обичаји из старе вере везују за какав одређен црквени празник, стављене у једном случају на Михољдан, у другом на Митровдан. Јесење задушнице су, било везане за септембарски Михољдан или за Митровдан, остатак из старе вере.“
В.Чајкановић, О магији и религији, стр.185

Мишје дане посебно су обележавале жене јер у том периоду нису радиле ништа од “женских послова“. Мушкарци нису дирали амбаре са житом да им мишеви не би појели дарове. Такође, ништа се не ради са вуном, а маказа за стрижење држе се затворене.

Последњи петак у шумопаду (октобру) је Мокошин дан, субота пре Мокошиног дана је почетак Мишјих дана. Други Мишји дани тј. сечковске задушнице падају у прву суботу девет уторака после родноверног Божића - Сварожића.
Бројне словенске родноверне заједнице обележавају задушнице крајем месеца шумопада (октобра) али се датуми понегде разликују.

Аутор текста УРС "Старославци"