Join the new world

Поздрав грађани еСрбије.

Ево ме са новим чланком и с обзиром да сам још далеко од тога да похватам сва нова правила ерепублик-а, од ратовања до економије, наставићемо са историјским чланцима. Тако ће и остати све док не нађем неког довољно расположеног да ми објасни овај хаос (бар тако изгледа из моје перспективе за сад). Огроман број битака, разбацане територије по цијелом свијету, поприличан број ратова које водимо константно, те устанци који се стално пуштају, економски бонуси... Не могу још све то да похватам, али трудим се да пратим наређења и савјете старијих играча.



Овај чланак посвећујем француском маршалу и почасном војводи српске и југословенске војске. Иако ми Срби често знамо да заборавимо прије свега наше јунаке, па и странце који су нам помогли, јако сам био изненађен али и радостан прије свега када сам видио да једна наша издавачка кућа издаје мемоаре Луја Франше д'Епереа. И наравно одмах сам пожелио да је посједујем, али нисам имао могућност да је купим у Републици Српској, те сам морао да ангажујем друштво у Београду (којег хвала Богу има доста). Чим се појавила у Београдским књижарама, једна јако добра пријатељица је купила и послала право мени у руке. Књига је одлична и прочитао сам је у једном даху, те исто препоручујем љубитељима историје а и сваком другом ко мало боље жели да се упозна са нашом историјом из Првог свјетског рата. Током писања овог и будућих чланака највише ћу се користити овом књигом.



Луј Франше д' Епере (франц. Louis Félix Marie François Franchet d’Esperey) рођен је 25. маја 1856. у Мостангему, тадашњи Француски Алжир. Рођен је у војничкој породици која је била јако високо рангирана у француском друштву тог времена. Томе најбоље свједочи податак да је Франшеовом оцу на крштењу био кум, нико други до Луј XVIII. Баш због очевог војничког живота, будући француски маршал се родио мало даље од Француске. Настављајући очевим стопама уписује војну академију у Сан-Сиру коју је завршио као 6. у рангу 1876. Поштујући породичну традицију бира да служи као потпоручник у 1. пуку колонијалне пјешадије стационираном у граду Алжиру. Ту остаје до 1881. када је примљен у генералштабну академију у Паризу. Међутим његов 1. пук је изабран да учествује у походу на Тунис, те он захтјева да га приме следеће године како би могао да учествује у походу на Тунис који је завршен успостављањем француског протектората. Након тога се враћа на академију, гдје је био заједно у класи са његовим будућим предходником на Солунском фронту, Морисом Сарајем.



Након завршетка академије придружује се свом пуку у Југоисточној Азији гдје учествује у успјешној окупацији Тонкина (сјеверни Вијетнам). По повратку у Париз био је у Генералштабу француске војске, а касније и у кабинету министра рата Де Франсиса. 1899, године је затражио обилазак италијанске војне академије у Модени и кадетске школе у Трсту. Ово путовање је искористио и да истражи наше крајеве, па је обишао далматинску обалу, Босну, Црну Гору и Албанију. Интересовао се за војна питања, расположење становништва, школски систем, историју и географију овог подручја. Стечена искуства на овом путовању су била једна од предности које су га квалификовале да буде изабран за замјеника комаданта војне академије у Сан-Сиру. Луј Франше је био човјек који је волио да путује, па је у следећим годинама посјетио Њемачку, Кину и САД. Након тога је кратко служио у гарнизонима у Француској да би наставио своја путовања мисијама у Шпанији и Мароку, те мало касније и у Аустрији и Грчкој.



Са свега 55 година живота, постављен је за комаданта 28. алпске дивизије, да би само неколико мјесеци касније био именован за комаданта трупа у западном Мароку гдје је успио да умири побуну мароканских племена. По повратку у Француску 1913. године постаје комадант армијског корпуса а већ наредне 1914. године у јеку Првог свјетског рата и комадант 5. армије. Учествовао је у борбама током свих година рата. Током битке на Марни његовом заслугом је направљен преокрет и одбачена њемачка офанзива. 1918. године је пребачен на Солунски фронт гдје као главнокомандујући учествује у пробоју истог и ослобађању цијеле Србије. У родној Француској су му оспораване заслуге и успјеси које је остварио на Солунском фронту. Са друге стране српски народ му се колико толико одужио 1921. године када је именован за почасног војводу српске војске. У Београду му је подигнут споменик и један булевар носи његово име.



Ово је само први чланак о човјеку који је високо цијенио српску војску. У наредном периоду ће бити детаљнијих чланака о периоду када се налазио на Солунском фронту. Чланак завршавам његовим цитатом о Србима.

Ко су ти јунаци који могу да се подиче да су заслужили једно од највећих војничких одликовања у свету? То су сељаци, скоро сви; то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, несаломљиви; то су људи слободни, горди на своју расу и господари својих њива...
Али дошао је рат. И, ево, како су намах, окупљени око свога краља и своје заставе за слободу земље, ти сељаци, без напора, претворили у војнике најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих. То су сјајне трупе, створене од издржљивости и полета, због којих сам ја горд што сам их водио раме уз раме са војницима Француске, у победоносну слободу њихове отаџбине.