Join the new world

Кафане у Београду, некада чувена стецишта боема и традиционалног духа почеле су да одумиру временом под налетом приватизације. Неке од њих попут кафане „Шуматовац“, кафане „Под Липом“, полако нестају под утицајима савременог начина живота. Нови власници неких кафана поптуно другачије уређују ентеријер и сада у тим просторима ничу фенси ресторани. Од више стотина кафана у Београду свега неколико њих нам је преостало.

А Београд је прву имао пре Париза, Беча и многих других европских метропола.
Од самих почетака до данас, код нас су се за кафану користила разна имена: караван сарај, хан, механа, мејхана, кавана, биртија, бифе, гостионица, ашчиница, крчма, бар, ресторан и, на крају, “угоститељски објекат”.
У прво време, у кафанама служила се само кафа уз амбијент који је пратио културу живота источних народа, где се кафане прво и јављају. Није зато без основа тврдња да су Турци, доласком у Београд 1521. године у једном од простора на Дорћолу служили кафу.
Сам назив, кафана, у Београду и Србији почиње да се користи тек после 1738. године, када су Турци поново дошли у Београд, после власти Аустрије. У турским извештајима из XVI века описују се београдски караван сараји и ханови. Ханови су имали бољи комфор и служили су за боравак гостију од више дана.
О првим кафанама у Београду, писао је 1740. године, путописац Кепер, који истиче да су једне кафане посећивали муслимани, а друге хришћани. Кепер том приликом даје опис кафане "Црни орао" на Дорћолу, која је, како вели, најбоља у граду.

"Црни орао"

Кафана "Црни орао" била је на спрату зграде на углу данашњих улица Душанове и Краља Петра, а до ње се долазило трошним дрвеним степеницама. Кафана није имала столове, столице ни клупе, већ миндерлуке прекривене ћилимима. Висина кафане није дозвољавала да се у њој човек усправи. Зидови су били ишарани зеленом, црвеном, модром и наранџастом бојом, а на улазу је било постављено неколико крчага и ибрика.
Почетком XIX века кнез Милош уводи порез за механџије и обавезу добијања дозволе за рад. Механе су биле стециште трговаца и шпекуланата, а у Савамали и Букурешт-мали већ је 1826. године било алкохолних пића, али и блуда.
Међу важне датуме за историју београдских кафана свакако спада 1821. година, када Београд добија механски еснаф, 1840. је почела да ради Кнежева пивара, 1871. године Прво српско пиварско акционарско друштво, 1873. Вајфертова а 1884. године и Бајлонијева пивара. Бајлонијева пивара је 1903. године производила око 28.000 литара светлог ("Првенац" и "Плзен") и црног ("Првенац" и "Салватор") пива.


Београд највећи број гостионица и кафана добија крајем XIX и почетком XX века. Град у неким статистичким проценама на педесет становника има по једну кафану или гостионицу. На Позоришном тргу, данас Тргу Републике, у том периоду је било шеснаест кафана, а у Поенкареовој, данас Македонској улици, од 40 кућа 17 је било кафана или гостионица. На Варош капији је било 12, на Теразијама 11, у Скадарлији седам, на Славији девет, у Дубровачкој улици, у доњем делу, 16 кафана и гостионица.
1860. године Никола Христић, тадашњи градоначелник Београда, издао је наредбу да се становништво у кафани може задржавати до 11 сати увече, а да после тог времена нико на улици не сме бити без фењера. Једна од обавеза српских власти била је и обавеза власника кафана да свако вече упале фењер пред кафаном, и то у десет сати увече. Срби су поштовали наредбу, али Турци нису. Терали су инат.
Хроничари су забележили и покушаје борбе с проституцијом. Кнез Милош је у своје време наредио да се "те несрећнице даве бацањем у Саву". Наредио је и дављење подводачица, такозваних "пеза". Голубовић наводи да су страдале многе Влахиње, Гркиње, Циганке, Јеврејке, Левантинке... као и то да нема трага да су се Српкиње бавиле најстаријим занатом. Све то није спречило неред и проституцију у кафанама, чак ни на тада популарним "кромпир баловима", па 1838. године кнез Милош уводи порез за све посетиоце балова од 10 гроша за болничку касу и једног цванцика за пандура.
Кафане су имале изузетно место у развоју друштвеног, привредног и културног живота Београда.
Кафана "Албанија"

У кафани "Пролеће", касније названој "Хамбург", засијала је прва електрична сијалица у Београду. На том месту, у Масариковој улици, данас налази зграда - Електродистрибуције.
У кафани се водила и политика. Између два светска рата а и пре, у њој су забележени значајни догађаји, одлуке. Припадници странака имали су своје омиљене кафане. Демократе су ишле у "Барајево", Словенска људска странка у "Љубљану", министри Цветковићеве владе свраћали су у "Мадеру". У кафани су седели знани и незнани, славни и неславни писци, песници, уредници новина и часописа, новинари, глумци, сликари и вајари, спортисти, политичари... Кафана је била место где су настала и значајна књижевна дела, и место књижевних дискусија, сукоба око књижевних праваца, путоказа и књижевности.
Кафана "Коларац"

Први сајам књига 1893. одржан у кафани “Коларац”, кафани која се налазила на данашњем Тргу Републике. У кафани је приказан и први филм, а занимљиво је да се после Првог светског рата у “Касини” заседала и Народна скупштина.
У кафанама су настале и многе данас чувене и радо слушане музичке композиције.
У кафанама су се прославили певачи као Софка Николић, Дивна Костић, Мијат Мијатовић, Ната Павловић, Нада Александровић, Душан Ђорђевић… Захваљујући тој слави Софка "лепоту свог гласа (на плочи) забележила је у Паризу и Берлину. И многи оркестри, попут "Браће Цицварића" потекли су из кафана.
"Савиначка Касина"

Једна од тих кафана била је и „Савиначка касина“, власништво чувеног музичара, композитора, вредног скупљача нашег народног мелоса, и адвоката, који је бесплатно бранио сиромашне, Властимира Павловића Царевца
У кафани су наступали сви значајнији музичари и певачи тога доба, Београда између два рата. Била је велика част певати у Царевчевој “Савиначкој касини”.
"Знак питања"

На жалост, кафане овде сада изумиру. У ствари, не изумиру него их - убијају.
"Трандафиловић"

Нестале су многе култне кафане, као „Орач“, „Марш на Дрину“, „Трандафиловић“, „Вечити младожења“, „Влтава“, или, „Три листа дувана“, која има посебан историјски значај, јер је у њој обављен први телефонски разговор у Београду, 1883. као и чувени „бермудски троугао“Шуматовац“, „Под липом“, "Грмеч". Потонуо је у својеврсном бермудском троуглу немилосрдног гашења старих, култних кафана.

"Шуматовац"

И „Домовина“, рецимо, претворена у некакав безлични, стерилни, страни и дословно, „ Speak easy “. Неподношљива easiness.
Кафана „Гргеч“, је убијена тихо, нечујно, без икакве медијске помпе и барем покушаја, да се спасе а постојао је још од пре II св. рата. Само је на месту некадашње кафане једног дана осванула „Рајфајзен“ банка.
Кафана "Гргеч"

КУЛТНА КАФАНА "ОРАЧ"


Ресторан "Орач" памтимо по прасећој глави са јабуком у њушци, по излогу, по мирису чорбалука и по келнерима, виртуозима између столова са порцијама поређаним на обе руке до лакта. Стара кафана, на ћошку Зорине и Булевара ослобођења била је култно место не само због гостију, најчешће навијача и војника, већ и због путника који су пре одласка на аеродром са Славије, свраћали да понесу мирис роштиља са свежим луком и баце поглед на слику маршала у парадној униформи, са два вола за плугом на свеже узораној њиви.

Кафана је издржала бомбардовање Београда у Другом светском рату али није издржала налет урбаниста 2015. године.

Првог дана 2015. године, објављен је последњи фајронт у "Орачу".
У празној сали остали су још препознатљиви и неодојиви мириси чорбастог пасуља, шкембића, подварка са коленицом, роштиља, прасећег и јагњећег печења. Ово није "Ламент над Орачом", кафаном у којој је запретена душа Врачара и Чубуре. Васкрснуће он поново, у неком кутку, као бифе, кафић, ресторанчић здраве хране, без прасетине и маршалове слике. Ово је израз немоћног беса, који ће нас обузимати кад год будемо пролазили кроз бешумно отварајућа врата самопослуге или неког трговинског ланца.

Овде се некада налазио "Орач", данас...

"ТРИ ЛИСТА ДУВАНА"

На углу Булевара краља Александра и Кнеза Милоша некад је била култна престоничка кафана "Три листа дувана". Она је срушена 1991. године, јер је на том месту планирана изградња хотела "Хилтон". Пошто је та замисао пропала, неколико година је ова парцела служила као паркинг. Ту није био крај мењању планова за ову луксузну локацију. Компанија "Хипо Алпе Адрија група" купила је земљиште од Града Београда, и обновила идеју о луксузном хотелу, али је недуго затим простор продала "МПЦ холдингу".
ИЗ КАФАНЕ "Три листа дувана", на првом спрату, 1883. године обављен је први телефонски разговор у Србији. Министар војни Теша Николић био је крај телефона одакле је разговарао са инжињеријским капетаном Костом Радосављевићем. Саговорник је телефонирао из некадашње инжињеријске касарне на Палилули, где се данас налази Рударско-геолошки факултет.