Join the new world

Петар Први Карађорђевић (1844 – 1921)

Био је трећи син кнеза Александра и Персиде Карађорђевић, унук Карађорђа Петровића, краљ Србије од 1903. до 1918. године, а потом државе Краљевине Срба Хрвата и Словенаца. Жена му је била кнегиња Зорка, најстарија кћер кнеза (касније краља) Николе Петровића. До 1903. године живео је у иностранству. Борио се у Француско-пруском рату, а у Херцеговачком устанку под псеудонимом Петар Мркоњић. Постао је глава породице после смрти кнеза Александра и старије браће. Имао је петоро деце. На власт је дошао после Мајског преврата (1903). За краља Србије крунисан је у манастиру Жича.

Краљ Петар је био врховни командант српске војске у Балканским ратовима. Због старости је 24. јуна 1914. пренео краљевска овлашћења на престолонаследника Александра. У Првом светском рату повлачио се са војском преко Албаније. Пошто је био краљ Србије током периода великих српских војних успеха, у српском народу остао је запамћен као краљ Петар Ослободилац (такође познат и као Стари краљ).
По њему су названи Мркоњић Град (Босна и Херцеговина), Петровград (данашњи Зрењанин) и Петровац на Мору.
Сахрањен је на Опленцу.

Александар Први Карађорђевић (1888 – 1934)

Био је син краља Петра I Карађорђевићa и кнегиње Зорке. Престолонаследник је посатао за време анексионе кризе 1909. године, а регент 24. јуна 1914. године.

У Првом балканском рату (1912), престолонаследник Александар је био заповедник Прве армије и водио победоносне битке на Куманову и Битољу, а потом 1913. у Другом балканском рату водио битку на Брегалници. У Првом светском рату био је врховни заповедник српске војске у биткама на Церу и Колубари 1914, кад је српска војска успешно ратовала са Аустроугарском монархијом. Следеће године (1915) са многим губицима српска војска се, заједно са старим краљем Петром I и престолонаследником Александром, повукла преко Албаније на острво Крф. Одатле се победоносно вратио у домовину.
Уједињење и проглашење државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца било је 1. децембра 1918. године. Уследило је време изградње државе у коју су ушли Срби, Хрвати и Словенци, а касније је та држава названа Краљевина Југославија. После смрти краља Петра, крунисан је за краља. Следеће године се жени румунском принцезом Маријом са којом је имао три сина: Петра, Томислава и Андреја.
Његову владавину обележила је тежња за очувањем заједничке државе, тако да је 1929. године увео диктатуру да би сачувао државу. Убијен је у Марсељу у атентату.
Сахрањен је на Опленцу.

Никола Пашић (1845 – 1926)

Српски и југословенски политичар, дугогодишњи председник Владе Краљевине Србије и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, оснивач је и вођа Народне радикалне странке. Био је премијер Србије од 1891. до 1892. и посланик у Русији.

Из политике се повукао након Ивањданског атентата на бившег краља Милана, а политици се вратио пошто је на престо дошао краљ Петар Карађорђевић.
До Првог светског рата је био премијер Србије у четири наврата. Током његових мандата Србија је изашла као победник у Царинском рату са Аустроугарском, Балканским ратовима и у Првом светском рату.
У својој политици ослањао се на Русију, а после Октобарске револуције на Француску. Учествовао је у стварању југословенске државе, коју је заступао на мировној конференцији у Версају. Од 1921. до 1924. био је премијер Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Радомир Путник (1847 – 1917)

Српски војсковођа, војвода, начелник Главног генералштаба Војске Краљевине Србије у Првом светском рату. Његова војна каријера почела је српско – турским ратовима за ослобођење Србије.

У чин војводе унапређен је указом бр. 1966 од 20. октобра 1912. године после Кумановске битке. Био је начелник Врховне команде. Због проблема са здрављем имао је мањи утицај на доношење одлука, али је чињеница да је он дао сва важнија наређења све до краја 1915. када је отишао на одмор и лечење. Са Крфа 1916. године одлази на лечење у Ницу. Преминуо је 17. маја 1917. године.
Од 1917. године до 1926. године његови посмртни остаци су чувани у капели на руском гробљу у Ници, да би у новембру 1926. године били пребачени у Србију.
Сахрањен је уз највише државне почасти у засебну гробницу на Новом гробљу у Београду. На гробу постоји натпис „Радомиру Путнику захвална домовина“.

Степа Степановић (1856 – 1929)

Војвода српске и југословенске војске. Учесник је српско-турских ратова (1876—187😎. У периоду између битака на Сливници и код Куманова обављао је дужности команданта батаљона, пука, бригаде и дивизије и помоћника начелника Главног генералштаба. Два пута је био и министар војске. У том периоду српска војска је у организационом, стручном, материјалном и моралном погледу била добро припремљена за предстојеће ратове.

У Првом балканском рату (1912—1913) Степа Степановић је командовао Другом армијом. У Другом балканском рату, армија под Степином командом пожртвовано је бранила нишавску зону са утврђеним логором у Пироту. Када је почео Први светски рат, као заступник одсутног начелника Штаба Врховне командеРадомира Путника, руководио је мобилизацијом и концентрацијом Српске војске. После Путниковог повратка у земљу, поново преузима дужност команданта Друге армије и са њеним главним снагама изводи марш-маневар преко Коцељеве и Текериша. У ноћном нападу, на источним падинама Цера, поразио је 21. дивизију аустроугарског 8.корпуса чиме је омогућио победу у Церској бици. За ту савезничку победу над Централним силама, 20. августа1914. године, унапређен је у чин војводе.
Његова армија је у бици на Дрини пожртвовано бранила Мачву, успешно одбијала више концентричних напада надмоћнијих аустроугарских снага, приковала Поћорекову Пету армију за обале Дрине и Саве.
Његови војници Друге армије су у јаком налету пробили непријатељски утврђени фронт на Добром пољу и Козјаку и заједно са Првом армијом и савезничким снагама, без предаха, гониле разбијене бугарске и немачке трупе све док, 29. септембра 1918. године, нису принудиле Бугарску на капитулацију и отвориле пут за коначно ослобођење Србије. Та вешто изведена операција и прва савезничка победа, коју је извојевала српска војска у Церској бици, уврстиле су га у ред највећих војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје.
После првог светског рата је пензионисан. Када је умро 1929. године домаћа штампа и велики светски листови донели су опширне некрологе. Страна штампа га је описала као националног јунака српског народа и уврстила га у ред највећих војсковођа Првог светског рата. Тако је војвода Степа Степановић као велики војсковођа, заједно са славом овековечане Друге армије, ушао у историју свог народа.
Данас има споменик у Чачку, а у Београду Ново насеље и главна улица на Вождовцу носе његово име, у родном Кумодражу подигнут му је споменик, а једна основна школа добила је његово име. Село Марин Мајур код Новог Сада од 1927. зове се Степановићево, а једно село у Банату, близу српско-румунске границе, у општини Нова Црња, носи име Војвода Степа.
Српски песник Алекса Шантић је близу Мостара 1919. у његову част написао песму „Војводи Степи“

Живојин Мишић (1855 – 1921)

Војвода српске и југословенске војске. Учествовао је у свим ратовима од 1876 – 1918. године. Непосредно је командовао српском Првом армијом у Колубарској бици, а приликом пробоја Солунског фронта био је начелник Врховне команде. За време своје војничке каријере више пута је пензионисан и враћен у војску. Остао је упамћен по стратегији коју је применио у Колубарској бици која се изучава на војним академијама широм света.

Његов лик и дело овековечени су у многим уметничким делима: вишетомни роман Добрице Ћосића „Време смрти”; позоришна представа „Колубарска битка” према драматизацији дела тог Ћосићевог романа; песме Војислава Илића Млађег („На дан сахране војводе Мишића”), Алексе Шантића, Слободана Марковића („Војвода Мишић”), Петра Пајића; слике Уроша Предића, Милана Миловановића, Васе Ешкићевића, Вељка Станојевића, Николе Милојевића, Теодора Швракића; скулптуре Ђорђа Јовановића (попрсје на београдском Новом гробљу), Душана Јовановића Ђукина, Вељка Форцана (биста у Струганику), Небојше Митрића (рељеф на рибничком мосту у Мионици), Ота Лога (споменик у Мионици, биста на Рајцу), Милана Бесарабића (биста у Љигу), Душана Николића (споменик у Ваљеву), Љубише Манчића (рељеф на месту у Београду где је била Мишићева кућа), Дринке Радовановић (бисте у Текеришу и Београду), Саве Халугина (биста у Мишићеву код Суботице) итд. У Љубљани је 1919. дотадашња Кунова цеста преименована у – Цеста војводе Мишића. Касарне у Марибору и Љубљани дуго су носиле Мишићево име. У Земуну је проглашен за почасног грађанина. Школа у Оглађеновцу се од 5. октобра 1933. звала Основна школа војводе Мишића. Основна школа у селу Брежђу код Мионице такође носи његово име. Једно добровљачко насеље на северу Бачке прозвало се 1927. године – Мишићево. Мишићева родна кућа у Струганику је обновљена и претворена у спомен-музеј (1987). Дан Мишићевог рођења прославља се од 1997. као празник Мионичке општине, а од 1998. године сваког јула у Мионици се приређују Мишићеви дани. Данас, касарна Војске Србије у Ваљеву носи Мишићево име.

Павле Јуришић Штурм (1848 – 1922)

По пореклу је био Лужички Србин. Његово немачко име је гласило Paulus Eugen Sturm; био је српски, a касније и југословенски генерал. У Француско – пруском рату ратовао је на страни Пруске. Дошавши у Србију, променио је име у Павле Јуришић и додао своје бивше презиме Штурм као надимак. Узео је учешћа у српско-турским ратовима, учествовао је и у бици на Сливници током Српско-бугарског рата. После тог рата је више пута премештан да би био пензионисан августа 1900. године. У службу је враћен годину дана касније.

Због свог пријатељства са краљем Петром I именован је првим ађутантом и пратио га је на свим његовим путовањима. У Првом балканском рату је био командант Дринске дивизије првог позива и са њом је учествовао у Кумановској бици, после које је добио чин генерала. У Првом светском рату је постао командант Треће српске армије и њоме је командовао у Церској и Колубарској бици, где је значајно допринела победи. Штурм је наредне три године провео на Крфу, а затим и на Солунском фронту где се упознао са новим начином ратовања и употребом авијације. После пробијања Солунског фронта његова армија је учествовала у бици на Кајмакчалану и имала је бројне жртве. Након ове битке Штурм је смењен, а у октобру 1916. је послат да командује Добровољачким корпусом у Русији. Да би се почетком 1917. преко Јапана вратио опет у Солун. Постављен је на дужност канцелара Краљевских ордена и тај посао је обављао до пензионисања.
Одликован је Орденом Карађорђеве звезде, Орденом Белог орла и савезничким одликовањима међу којима се истичу Орден Италијанске круне, Орден Светог Ђорђа, Орден Белгијске круне, Орден Легије части и Орден Светог Михајла и Светог Ђорђа а највреднији орден био му је Орден Пауловниа цвећа на великом крсту којим га је лично одликовао Јапански цар. Такође је био носилац Ордена Гвозденог крста, Орден Светог Леополда и Орден Менџидије, ордења које су му доделиле будуће Централне силе. Уврштен је у ред највећих војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје али није унапређен у чин војводе.
Сахрањен је на Новом гробљу.

Петар Бојовић (1858 – 1945)

Био је војвода српске и југословенске војске. У Првом балканском рату Бојовић је био начелник Штаба Прве армије од октобра 1912. године. Истакао се током Кумановске и Битољске битке, после којих је добио чин генерала. У Другом балканском рату био је начелник Штаба Прве армије која је однела победу у бици на Брегалници, а после рата био је командант трупа Нових области на Косову и у Македонији. У Првом светском рату је командовао Првом армијом. Учествовао је у завршним операцијама Церске битке, а по ослобађању Шапца, са овом јединицом форсирао је, почетком септембра, Саву и продро у Срем. Када је донета одлука да се трупе повлаче ка Албанији, Бојовић је тада (децембар 1915.) постављен за начелника Врховне команде. Поднео је оставку на место начелника Врховне команде 19. јуна 1918. године, због неслагања око проширења Солунског фронта. Затим је опет постављен за команданта Прве армије, којом је командовао и у бици код Доброг поља. Због ратних заслуга 13. септембра 1918. добио је чин војводе.

После рата постао је командант Прве армијске области и на тој функцији је остао до децембра 1920. године. Именован је начелником Главног генералштаба Војске Краљевине СХС у марту 1921. године. Следеће 1922. је пензионисан. Враћен је у службу 1941. и постављен за врховног инспектора целокупне војне силе Југославије. Током Априлског рата постављен је за помоћника врховног команданта краљевске југословенске војске, младог краља Петра II, а после капитулације војске био је у кућном притвору у Београду све до краја рата. По ослобођењу Београда ухапсила га је ОЗНА. У притвору је мучен, па затим пуштен, а убрзо је и преминуо.

Драгутин Димитријевић Апис (1876 – 1917)

Био је генералштабни пуковник војске Краљевине Србије. Један је од организатора Мајског преврата када је убијен краљ Алекандар Обреновић и сматрају га једним од организатора атентата на Франца Фердинанта. Оптужен је да је планирао државни удар и атентат на регента Александра Карађорђевића. На основу пресуде Војног суда је стрељан у Солуну 26. јуна 1917. године.

Са истомишљеницима организовао је 1911. године удружење Уједињење или смрт под додатним називом Црна рука. У Првом светском рату руководио је обавештајном службом.
На обновљеном судском процесу 1953. у Београду, све пресуде Вишег војног суда у Солуну су поништене, а сви осуђеници рехабилитовани, међу којима и сам Драгутин Димитријевић Апис.
Његово гробно место налази се у Солуну, на Зејтинлику.

Вукоман Арачић (1850 – 1915) – командант Ужичке војске

У Првом светском рату Арачић је успешно командовао Тимочком дивизијом II позива и Шумадијском дивизијом I позива, при ослобађењу Шапца 10. августа 1914. и у периоду Церске битке.

29. септембра 1914. постављен је за команданта Ужичке војске у време Битке на Дрини Ове јединице су после продора у источну Босну и наношења великих губитака противнику биле принуђене да се из стратешких разлога повуку све до Овчарско-кабларске клисуре, a после пада Чачка, 12 новембра .
За време Колубарске битке (XI-XII 1914) командовао је борбама на линији: Варда – Велики Приседо - Кадињача - Поникве. После Колубарске битке предано се ангажује на стварању што бољих услова за оздрављење и опоравак својих војника који су били заражени епидемијом пегавог тифуса. Борећи се против те болести и он се заразио од аустроугарских заробљеника и на крају преминуо.
Ново Ланиште је захваљујући генералу Вукоману Арачићу добило железничку станицу коју и данас користи. Сама железничка станица је у периоду измађу два светска рата носила назив Арачићево.

Михаило Живковић Гвоздени (1856 – 1930) – командант Одбране Београда

Српски генерал и министар војске.
Септембра 1912, постављен је за команданта Ибарске оперативне војске. Са овом јединицом дејствовао је на правцу Новог Пазара и Рашке. У ратним операциама 1913. године био је командант трупа на Албананском фронту. У Првом светском рату, 1914. године био је командант Одбране Београда. На челу ове војне формације је и 1915., све до повлачења војске на Крф, где је ова команда расформирана 1916. године. Јуна 1916. постављен је за команданта Српског добровољачког корпуса у Русији.

Пошто је већ пре његовог доласка у Одесу била формирана 1. дивизија, преузео је послове на формирању 2. дивизије. Када је букнула револуција у Русији, 1917. године, корпус добровољаца упућен је на Солунски фронт, а са њима и Живковић. На путу се разболео, морао је да остане у Паризу. Лекарским прегледом констатовано да је неспособан за даље активно вршење војне дужности. Пензионисан је 1. јуна 1918. године.
У новоформираној држави Краљевини СХС није наставио војну службу ни као резервни официр.

Живко Павловић (1871 – 193😎 – оперативно одељење Врховне команде

Високи официр српске војске, дивизијски генерал југословенске војске, професор, управник Војне академије, војни писац и академик.

На почетку Првог светског рата руководио је мобилизацијом становништва. Био је блиски сарадник Радомира Путника и заједно са њим је разрађивао планове за битке. После Тројне офанзиве, влада је сменила Радомира Путника, а заједно са њим и Живка Павловића, његовог заменика. Дошао је у сукоб приликом планирања Солунског фронта са Живојином Мишићем и његов план није усвојен. После победе на Кајмакчалану, смењен је са функције команданата Шумадијске дивизије и послат је на лечење од маларије.
По завршетку рата је унапређен у чин генерала 1919. године. Исте године је постао управник Војне академије у Београду, да би 1920. постао помоћник команданта Прве армијске области и командант Јадранске дивизијске области. Пензионисан је три године касније. На предлог Јована Цвијића изабран је за редовног члана Српске краљевске академије 1921. Увршћен у ред највећих војсковођа српске и југословенске историје.

Љуба Давидовић (1863 – 1949)

Српски политичар, државник и оснивач Демоктарске странке.

Био је члан Народне радикалне странке и 1901. године прелази у политичко крило које се осамосталило. Године 1912. постаје вођа Самосталне радикалне странке (од 1919. се обједињује у Демократску странку). Током српске голготе био је задужен за смештај и образовање избегличке деце на грчком острву Крфу. Захваљујући њему су на Крфу излазиле и српске новине.

Стојан Протић (1857 – 1923)

Политичар, државник и публициста. Један је од оснивача Народне радикалне странке у Србији. Више пута је био министар финансија. После Првог светског рата је први председник владе Краљевине Срба Хрвата и Словенаца.


Станислав Винавер (1891 – 1955)

Српски песник и преводилац јеврејског порекла.

У Балканским ратовима и Првом светском рату учествовао је као добровољац, један од 1300 каплара. Био је поручник у славном Ђачком батаљону, прешао је голготу повлачења преко Албаније и на Крфу се ангажовао као уредник Српских новина и радио као службеник Државног пресбироа. Други светски рат провео је у заробљеништву у немачком логору Оснабрик.

Димитрије Туцовић (1881 – 1914)

Истакнути вођа и теоретичар социјалистичког покрета у Србији, оснивач Српске социјалдемократске партије, покретач и уредник Радничких новина и Борбе.

Погинуо је као командир 1. вода 1. чете 4. батаљона 1. пука Моравске дивизије првог позива 20. новембра 1914. године у борби против аустроугарске војске у Колубарској бици у Првом светском рату на западном делу Враче Брда, у рејону села Ћелије на десној обали реке Колубаре, околина Лајковца.