Join the new world

Петар II Петровић Његош
ГЛАС КАМЕНШТАКА
ПЈЕСМА О ЈУНАЧКИМ ДЈЕЛИМА ЦРНЕ ГОРЕ
ОД 1711. ДО 1813. ГОДИНЕ

Српска пјесма од српског пјесника који радо пјева о ономе што се односи на његов народ, а не воли да пјева о подвизима страних народа. Коме је по вољи, нека је чита. Није опширна, да се читалац не би заморио.

Племенитој и много поштованој господи Мату и Јозу Ивановићима, које нека небо подржи и усрећи за дуги низ година на корист њихове породице.

Ова кратка пјесма коју је надахнула љубав према домовини носи име "Глас каменштака"; у њој сам, уколико сам успио, забиљежио нека јуначка дјела црногорских и брђанских јунака која су изведена од 1711. до 1813. године.

Коме бих боље и са већим задовољством могао да је посветим него вама, поштована моја браћо, не из друге намјере него из истинског, искреног и срдачног осјећања, из благодарности коју дугујем вашем доброчинству и добром држању, којима сте, не у једној, него у многобројним приликама обилато помогли вашим и мојим оскудним и потлаченим земљацима.

Једино у тој сврси одлучио сам да вам посветим ову пјесму, у увјерењу да ћете је, заједно са свим пријатељима српског народа, примити с оном истом срдачношћу која ме је побудила да је испјевам у част вашега и мога народа.

Писано на Цетињу, на дан Св. Николе, 9. маја 1833. године.

Ваш срдачни и вјерни пријатељ у души

Архимандрит Црне Горе
Петар Петровић


ПЈЕСМА О ЈУНАЧКИМ ДЈЕЛИМА ЦРНЕ ГОРЕ
НАПИСАНА НЕВЈЕШТИМ ПЕРОМ,
АЛИ ЗАДОЈЕНА СЛОБОДНИМ ДУХОМ



О гњијездо старе црногорске славе,
савијено усред турског царства,
што у себи храниш славне соколове
спремне да полете у висине
на одбрану дичног српског имена,
насиље те ага притиснуло,
али ти нијеси навикло да пригнеш шију пред ичијом јуначком славом
ни да стријепиш пред небројеном турском гомилом.
Зна се, и у свијету успомена траје
на пале у бици на Косову,
седмоглава аждаја памти,
славу коју је задобила у борби против вас:
кад год вас је оружјем напала,
нашла вас је спремне на одбрану,
и народном славом охрабрени хитали сте им у сусрет
да им својим оружјем као јунаци на поздрав одговорите,
све до доба Петра Великога и до царске поруке послате
по гласнику Србину Милорадовићу,
упућеном дичним српским јунацима.
У тој поруци Петар уздиже сваког од вас
и захваљује вам на вашем јунаштву;
у њој вас назива својим синовима
да бисте се за њега борили против Турчина,
и обећава да ће вам пружити сваку заштиту
и помоћи ваш начин ратовања
даривајући вас сабљама и одликовањима
и стављајући у изглед вашем народу проширење граница.
Кад су Црногорци чули поруку,
одустали су од међусобних размирица и убистава
синови једног народа и једне исте вјере,
јер су имали у виду моћ великог владара
и тешке невоље Русије,
која је била узнемиравана од стране Шведске у исто вријеме
када је Турчин против ње покренуо неправедни рат
и кад је на њу кренуо с огромним снагама.
Они су одмах развили заставе
и положили чврсту заклетву
да ће заратити на Турчина
и да ће крв своју лити у корист Руса.
Обратили су се Богу, и дошао им је гласник
послат главарима сакупљеним у вијећу,
у име Петра Великог и цијелог руског народа,
с обећањима да их никада неће заборавити
и да се креће
да обезбиједи јунацима
заштиту као најбољим руским синовима,
с обећањима да ће им одредити старјешине војске
и да ће проширити њихове границе.
Црногорци, када све ово чуше,
повјероваше, и добро урадише,
под заставе сакупише чете,
малобројне, али јуначке,
храњене оскудно,
а исто тако и новцем неснабдјевене,
и кренуше пут Херцеговине
палећи успут све што је турско.
град Никшић опколише,
и дигоше Брђане на побуну против султана.
Глас стиже Ахмет-паши
баш кад се с војском спремао,
по наређењу свога господара.
у посјету новом цару у Москви,
да се Црна Гора подигла на устанак,
са својом војском напала Никшић
и подигла на устанак султанове поданике,
пружајући помоћ и подршку слави руског цара.
Тада он крену с војском,
брзо напредова, и паде пред Никшић
с војском од двадесет хиљада војника
херцеговачких и дијелом босанских.
Изненађен, паша видје град опкољен,
брђанским и црногорским четама,
утврђени град чврстим обручем притијешњен
и цијелу варош запаљену ватром и пламеном.
Гледа паша и срце му пуца.
И с војском се потом улогори у равници,
одмах изврши напад и пробој
и унесе метеж у околину града.
Мјесец дана се продужи жестоки рат,
у којем је проливено много јуначке крви
и који не би заиста још престао
(чули су се измијешани пуцњи топова и пушака),
али гле несреће! - нека је небо сатјера
сасвим у Турску или нека је сасвим уништи -
тужна се вила у то појави
и у густом окршају дође међу Црногорце,
већим дијелом Брђане, а у малом броју Приморце
Свако је пита: "Шта си дошла
и какве нам гласове доносиш?
Да ли срећне или кобне вијести
ти нама донесе долазећи са сјевера,
из Влашке и из моћне Русије?
Јеси ли видјела борбу, чија је побједа?
Да ли наша или туђа? - Сада објасни,
говори истину, и ни у чему не слажи."
Вила им свима одговори,
и уморна се међу њима одморн:
"Црногорци, вјерни јунаци
и вјерни синови славенског племена,
зашто ме тако жељно питате,
и сви испољавате задовољство што ме слушате?
Ја сам тек прошлог дана одлетјела,
и дошла сам из сјеверне земље,
са бојног поља руске војске.
Чујте шта је с царем руским и царем отоманским
и са Влашком, и шта је с оне стране Дунава,
на границама Прута између двојице дивова:
својим рођеним очима сам гледала
и процијенила снаге обојице.
Цареви су се мало или нимало борили,
а затим се као цареви нагодили о миру;
за вас, несрећна браћо Црногорци,
Петар није могао од Турака да постигне мир.
Ово можете заиста познати по мојој тузи
и примијетити на мојем тужном лицу,
Тешко онима којима тужне стижу виле,
као и онима од којих се тужно растају!
Али ја међу вас не бих дошла
да нијесам приморана озбиљном заклетвом
да вам испричам све што ми је познато
и да вам не прећутим ни добро ни зло.
А сад нећу да вам сакријем
да се против вас крећу силне војске,
послушајте ме сви, против вас иду војске
са којима би се тешко борила и Москва;
на челу војске стоји серашћер-везир
који се сматра први до емина,
војсковођа од сто хиљада бораца;
али ако будете вјешти, зло му се пише.
Наступају војске, благо и топови
који су били одређени за рат с Русијом;
близу су, нијесу далеко,
и хоће заиста да вас нападну.
Ова је снага синоћ преноћила
на обалама језера крај Скадра,
а сјутра ће прећи Малесију
падинама Проклетија
и затим ће се спустити у Ћемовско поље,
чувени војнички логор,
Стога се, браћо, повуците на своје границе
према Зети и Подгорици,
и онда се борите с војском, одуприте јој се
и јуначки лијте крв;
не очекујте засад помоћ од Русије,
већ се ослоните на своју снагу, не на туђу.
Пространа Русија веома је далеко,
а полетјети к небу човјек не може."
Кад ово Црногорци чуше,
повукоше се тужни на своје границе
према низији Ријечке нахије,
на доглед Албаније.
Мало је времена требало силној војсци
док се једнога јутра појавила,
године хиљаду седамсто дванаесте,
двадесет трећега априла,
на празник српског Св. Ђорђа,
и цијелога тога дана
није престало пристизање Турака.
Земља се покри и застења
када трком дојури турска коњица;
пјешадија зацрни равницу,
као кад вране попадају по смреци,
и у навали ископа ровове
и разви још невиђене шаторе.
Док су Турци одмарали коње,
Црногорци су их из шуме посматрали,
водили сваковрсне разговоре и премишљали,
а на поглед логора обузимала их је гроза;
али су се међусобно узајамно храбрили,
јуначки говорећи овим ријечима:
"Снага је велика, али је снага свемоћног још већа;
има бораца колико и капаља густе кише,
али стијене су наше веома јаке
а ово ће се трње одупријети
нападу улогорене снаге;
и сва је прилика да ће Турчин бити принуђен на бјекство,
мада ће обадвије војске бити у невољи.
Ми не смијемо одступити до посљедњег даха,
а тада ће Стамболије почети да прескачу трње,
и равницом ћемо морати да их гонимо;
свила ће се качити о трње,
а размрскани мозгови прскаће наше оружје."
Чим су ове ријечи изговорене,
зачу се тутањ топова у шанчевима,
развише се свилене заставе
и настаде урлање турских јаничара;
према равници и брду упути се војска
и узвитла густи облак прашине.
Када Црногорци ово видјеше,
вјешто подијелише своју војску
на три одвојена одјељења да би се тако борили
и са више страна отворили ватру на Турке.
У близини влахињског друма сакрили су једно одјељење
одабраних ратника под командом свога владике;
а два крила развијена на падинама брда
сакрише се у увалама.
Чим нападачи кренуше,
пожурише се да извојују побједу;
у трен ока нагомила се небројена војска
и споји се с војском постројеном против владике,
и насрну на његову војску.
Обијесна војска није примијетила притајена крила,
већ је брзо прошла поред њих,
у трен ока јурну, и заметну се окршај,
а крила почеше пажљиво да посматрају;
стаде пуцање сваке пушке
којом је руковала вјешта и јуначка рука,
шиште испаљени меци као гује;
горди Турци дижу ужасну вриску
закрчујући путеве погинулима и проливеном крви.
У то крила ступише у бој
хватајући се у коштац са средњим дијелом војске,
и борећи се против славног оружја Арбанаса
извршише пробој на средњем дијелу и пресјекоше турску војску
сијекући небројене главе;
тридесет хиљада њих се збило
затворених у неприступачним брдима.
Трње је спречавало пут јаничарима
и сад свако мисли на сопствену одбрану.
Османлијским четама паде поцијепана свилена застава,
а вила мрка погледа изговори кобно предсказање.
Пушке почеше да обарају Турке
и да њихова крзна крвљу масте;
неста џебана црногорској војсци,
и она преста да пушке пали,
те исука тешке ханџаре;
и пошто је надирање унакрсно пресјечено,
у јарковима се заплетоше Турци,
нападнути од Црногораца, као вукови,
као јунаци се одупиру,
а трње им смета.
Урлају Турци и дижу ужасну грају.
док се јунацима не заморише руке
сијекући невјерне Турке;
посјекоше већ три хиљаде глава
и побише девет хиљада.
Серашћер се са преосталом војском,
с врло малим бројем, упути ка Цариграду
да би добио признање свога срећнога владара,
кога Турци сматрају као великог свеца.
И док му излаже начин како је излијечио рану
добијену када је намјеравао прегазити Црну Гору,
у вријеме када се његова војска борила са војском моћних владара
и Московљанину причинила не мале неприлике,
Црногорци се враћају својим кућама
и дијеле плијен своје побједе:
сабље, пушке, мачеве и ћорде;
сваки јунак ликује од радости
што су отели тридесет двије турске заставе,
и признаје да је побједа дошла од свемоћне руке,
а мјесту гдје се битка била
надјенуше име Царев лаз.
И то ће име док буде постојало камена
изговарати сваки српски син;
што се судбини буде свидјело доћи ће с временом,
а прошлост се тешко може опет задобити.
Несрећни серашћер већ је донио кобну вијест
и Мустафи је у вијећу доставио,
излажући како је био поражен
и како је изгубио војску у каменитом предјелу.
Када је Мустафа чуо излагање везира,
он плану од бијеса и немира,
истог тренутка издаде наредбу своме пратиоцу,
који спреман одсијече везиру главу.
И одмах одреди за војсковођу
од свих признатог вјештог и вјерног
Ћуприлића, повјеривши му велики печат,
пошто је већ био, тако рећи, господар пола царства.
Ћуприлић дође на диван
и запита цара што жели од њега.
Цар му рече: "О слуго Ћуприлићу,
који за част ратујеш већ одавно,
знаш добро, и све ти је испричано
како смо послали војску
под вођством серашћер везира
да би се предао забораву онај мали страх
који су нам задали бунтовници Црногорци,
помагачи сваког невјерника,
када оно подигоше устанак
напавши наше царство
када смо са Русом ратовали
и када смо по нас часно на Пруту мир склопили.
Тада су ми они увреду нанијели
пружајући јаку помоћ Русу.
Ах, тешке судбине и несреће!
У жељи да се осветим, остадох поражен,
проклети невјерници војску ми уништише,
много хиљада мртвих расуше по бојишту
и тридесет двије заставе ми заплијенише,
и ти проклетници срамоту ми нанијеше.
Али, ти, вјерни мој, освети моја права,
иначе ћу полудјети,
јер овако понижен не могу живјети
кад помислим ко је себи увртио у главу да
помрачи моју неизмјерну славу,
коју је стекао султан Мурат
подјармивши све краљеве невјернике.
Да ми је барем ову славу помрачио неко од владара
или од краљева далеких,
него је помрачи шачица јада,
становници невјерног каменог брда!
Дедер, сакупи одмах војску,
с њоме изврши, знам већ што се може,
стави их на муке на најсвирепији начин,
њихово имање растури,
посијеци мушке, не поштеди никога,
у ропство женске поведи,
претражи свако гнијездо Црногораца
да не би звијезда сјала упоредо са сунцем
и да се бакља не изједначи са мјесецом;
не треба се обазирати на баштину старих времена,
моји преци ме учинише њеним владаром.
А, ако су је крвљу упрљали,
треба ипак свечеву браду чувати од невјерника,
јер је неповољно небо нама непознато."
Када је Ћуприлић чуо султана,
преузе повјерену му команду
и сакупи голему војску од војника
најславнијих у Азији и у Стамболу,
крену из Цариграда, пређе Румелију
и друге земље, и стиже у Скадар,
гдје изврши смотру небројених одреда
који су сачињавали број од сто хиљада,
не рачунајући чете скадарске,
ни албанске, ни оне славних Тоска.
Затим крену сва војска,
прешавши Албанију и Зету.
и убрзаним маршевима угледа Морачу,
те се на Љешкопоље спусти цијела војска
и разапе шаторе на том пољу
заузевши га цијело до Мораче.
Од Мораче све до Жуте стијене
и од Горице преко Ситнице
оста земља покривена војском и шаторима,
као да су се Турци скупили да слушају читање
Корана који је објавио њихов светац
или да баце у пећину камен законом прописан.
Када су Црногорци примијетили
приближавање турске војске,
кренуше брзим кораком према својим границама,
као соколови који уоче птицу за плијен,
те искуством поучени утврдише своју границу.
Ћуприлић са Турцима их је гледао
и, спремајући се да их са својом војском нападне,
предвиђао је тешку борбу, и био је неодлучан;
а међутим стално му се по глави врзла
погибија небројених Турака,
као и срамота коју је доживио његов господар.
Стога се не усуди да их нападне
од страха да не подлегне,
те прибјеже разним сплеткама
разапињући мреже као лукава лија.
Написа својом руком писмо на српском,
упућено војним главарима Црне Горе,
и посла им га у шанчеве,
а прочита га главном стану.
У истом писму свечано се заклињао
изражавајући се овим ријечима:
"О, главари Црне Горе,
зашто се спремате на одбрану?
Мислите ли, можда, да сам ја овамо стигао с војском
да запалим ваша насеља и вашу имовину,
да одведем у ропство оне који падну под моју власт,
да удовољим на тај начин намјерама свога господара?
Нико се није никада могао да поднчи вашим плијеном,
а ко се тога прихватио рђаву је награду извукао,
јер је тешко змији отети плијен
док нападачу задаје отровни ујед;
напротив, ја сам послат с војском
према уговореном наређењу двојице владара,
то јест Мустафе, цара стамболског,
и Петра Великог, цара простране Русије.
Сјећате се, када се ратовало са Петром
те се закључио праведан мир.
онда када сте се ви одрекли слободног живота,
и више вољели да у мутном ловите,
па, кренувши у помоћ руском царству
и напавши земљу која је отоманска својина,
уништили сте огњем и мачем села и вароши
и привукли на себе нашу војску;
од њеног напада јуначки сте се одбранили
без икакве помоћи од стране руског царства.
Петар се тада јако разљутио
јер је био добронамјеран и обманут од стране нашег цара,
који није одржао свету ријеч дату за мир,
већ је наредио везиру да нападне Црну Гору.
Петар Велики се стога увриједио
изражавајући своје жаљење моме и осталим владарима.
због неправедног рата противу Црне Горе
сматрајући је као дио руског царства
и рачунајући много на Црну Гору.
Стварно, године хиљаду
седам стотина једанаесте
запријети Петар нашему владару
тражећи за то одмазду;
и принуди га да склопи мир,
јер би у противном случају заратио на њега.
Мој владар преплаши се Руса
и истог тренутка заповиједи да се погуби серашћер
због неправедног рата противу вас.
И био је приморан да ме упути вама
да се договоримо и углавимо мир,
наредивши ми да се не упуштам с вама у рат,
већ да вам одредим слободу ферманом.
Сада можете уграбити најбољу згодну прилику,
биће вам дозвољена слободна трговина
коју ћете моћи да водите све до Цариграда.
Свако ће бити дужан да вас поштује као што се владар поштује
и да вам одаје признање као славним ратницима.
Упутите се мосту хладне ријеке Ситнице
да учврстимо мир за будућност.
Не морате се нимало бојати
да бих ја био кадар да покушам тиме какву превару;
од ријечи сам ја, и, ако лажем, гром ме убио,
а ако истину кажем, нека ме небо штити.
Ја, везир Ћуприлић, главни заповједник,
који без мијешања свога владара склапам мир са краљевима,
рођен сам у српској земљи, иако исповиједам муслимански закон,
свијет добро познаје мој поштени рад,
моја је ријеч чвршћа од ријечи мога султана.
Ја управљам по својој вољи отоманским царством
и знаћу да одржим дату ријеч по цијену сопственог живота.
А кад је не бих одржао, сасвим би потамњела отоманска слава.
Упутите се мосту, убрзајте корак
са бројем горе траженим, ја ћу доћи да вас нађем."
Писмо прочиташе црногорској војсци
и сви су га добро разумјели.
Чим су јунаци упознали његов смисао,
састадоше се у тајно вијеће.
Неки су се плашили смишљене пријеваре
у часу састанка са невјерницима
и говорили су: "Не доликује нам да се мијешамо са крвницима,
јер је достојан смрти сваки Србин и Хришћанин
који мисли да се може имати вјере у Турке."
Други су били вољни да се састану на мосту
сматрајући да се на тај начин неће показати као кукавице
јер су многи говорили да ће се Турци поносити тиме
што се Црногорци не усуђују прићи к њима,
и рећи ће да се познаје кукавичлук по томе
што се плаше да пређу своје границе.
Други су узвикивали; "Нема ту издаје,
не чусте ли што су Турци изјавили?
Нико се неће усудити да нам спрема замке
да се не би уплео у сигуран рат са Русима;
јер ако нам учине какву пријевару,
од тога ћемо бити ослобођени чим Петар устане,
па нас неће држати као своје заробљенике,
него ће брзо морати да нас ослободе окова.
Дедер кренимо, јер, ако одустанемо,
мора се опет умријети. Што да изаберемо?"
Многи пристадоше на посљедњу одлуку.
Када то чуше, главари кренуше према мосту
да се састану на разговор са Ћуприлићем.


Наставак следи по завршетку аивара!