Join the new world

Два диктатора – једна прича
12. јануар 2015.

Diktator
“Златно доба“ 1970-тих година, четврти европски извозник оружја, Нобелова награда за мир надохват руку, “огромне симпатије света“ за друга председника, омиљени гост Бекингемске палате, државник који је угошћавао и совјетске и америчке лидере… Тито и Југославија? Не, Чаушеску и Румунија

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

У српској штампи коначно је објављена одлична серија чланака о диктатору. “Државник са четири основне“ – то је један од наслова из фељтона “Вечерњих новости“, штампаног током децембра 2014. године. Само, на жалост, није реч о југословенском диктатору Јосипу Брозу Титу, већ о румунском диктатору Николаеу Чаушеском.

О Титу и даље можемо видети само афирмативне – и, дакле, лажне – чланке, фељтоне, ТВ емисије и филмове. У Румунији је слична ситуација са њиховим диктатором, јер невероватно висок проценат Румуна и данас жали за “златним добом“ Чаушескуове владавине. Исто тако, висок проценат Руса – а изгледа и Срба, па чак и оних који се декларишу као десничари – и данас хвали Стаљина.

Узрок опсесије масовним убицама је друга прича, док ћемо се овде посветити следећем феномену: Тито и Чаушеску су имали сличне биографије, али се у нашим медијима оне приказују дијаметрално супротно, тако да о овој двојици пријатеља и сарадника постоје различита мишљења.

Прво што је код њих слично јесте порекло. Чаушеску је рођен у једном забаченом сеоцету у Влашкој, у сиромашној породици са десеторо деце. Његов отац је крао по селу, пио и малтретирао жену и децу. Тито је такође рођен у једном забаченом селу, у Хрватској, а свог оца је овако описивао: „Био је стално пијан, псовао мајку на правди бога, а знао је и да удари децу без икаква повода“. Југословенски доктатор није знао датум свог рођења, а у његовој породици нису памтили ни имена деце.

И Тито је био “државник“ са четири основне, с тим што је он био понављач, а Чаушеску не. Обадвојица потом одлазе на занате, али не стичу мајсторске дипломе: Чаушеску је био обућарски, а Тито браварски помоћник. Ни један ни други нису имали радне навике. Чаушеску је “променио безброј обућарских радњи, пошто су га газде после само неколико недеља `рада` избацивале“, док је Тито из истих разлога лутао од фабрике до фабрике.

Због ниског образовања, ни Чаушеску ни Тито никада нису савладали матерње књижевне језике. Чаушеску је “грешио је у падежима и конструкцијама, а о писаној речи да се и не говори“, што је важило и за Тита.

У лутањима с посла на посао обадвојица су наишла на “револуционаре“ и то им се допало. Следећа сличност лежи у начину напредовања у партијској хијерархији: и један и други су знали да се додворе онима изнад. У Чаушескуовом случају, то је био вођа румунских комуниста, Георге Георгију Деж. Он га је поставио за свог заменика и, после његове смрти, 1965. године, Чаушеску је стао на чело партије и државе.

Титова биографија разликује се утолико што је он своје доброчинитеље послао у смрт, тако што их је лажно оптуживао пред Стаљиновом тајном полицијом. И иначе његове руке биле су много крвавије. Чаушеску се као убица истакао у насилним колективизацијама, затим у гушењу мађарске буне 1956. и сељачке буне 1957. године, што је далеко од обима Титових злочина, нарочито током 1944. и 1945. године.

Пошто је учврстио власт, Чаушеску је покушао “да се ослободи доминације СССР-а“, стекавши тако “симпатије великих светских лидера“. У посете су му долазили Ричард Никсон и Џералд Форд, Шарл де Гол и Жак Ширак… И он је путовао широм света, од Лондона (британска краљица Елизабета) и Мадрида (шпански краљ Хуан Карлос) до Токија (цар Хирохито). Специјално, “огромне симпатије света“ Чаушеску стиче пошто је одбио да учествује у сузбијању чехословачке буне, 1968. године.

У фељтону “Новости“ даље читамо: “Румунија је једина земља социјалистичког лагера која је одржавала дипломатске односе са Израелом и СР Немачком. Па и са Палестинском ослободилачком организацијом. Тако је покушала, пошто је била у пријатељским односима и са Израелом и Палестинцима, чак да посредује после Арапско-израелског рата 1967. Европска заједница је ставила Румунију 1974. на листу најповлашћенијих земаља и 1980. потписала и специјални уговор о размени робе.“

Румунија је тада постала четврти европски извозник оружја (Југославија је вероватно била пети), док с друге стране румунска дипломатија (као и југословенска за Тита) улаже огромне напоре да Чаушеску добије Нобелову награду за мир.

Чаушескуова “Секуритатеа“, као и Титова Служба државне безбедности, одржавала је везе са арапским, а вероватно и са другим терористима из тзв. Трећег света. Међутим, то се тада није знало, већ су румунским медијима доминирали епитети попут ових: „највољенији син румунског народа“, „изузетна личност савременог света“, „борац за правду, мир и социјализам“, „геније са Карпата“…

Онда у Југославији, а данас у Србији, овај део Чаушескуове биографије је најмање познат, пошто угрожава ексклузивност измишљене приче о Титовом угледу у свету. Побројане и друге сличне пароле домаћи титоисти и даље љубоморно чувају за свог злочинца, тј. политичара светског калибра, како они кажу.

Међутим, јасна је ствар да су у психози хладног рата западне силе покушавале да искористе сваку пукотину у социјалистичком “царству“, па тако и у Румунији и Југославији. Док су западни политичари једном руком тапшали диктаторе, другом руком су настојали да их вежу, најефикаснијим средством које су имали – кредитима.

Тако су и Чаушеску и Тито 1970-тих година добијали кредите “шаком и капом“. И датуми се поклапају, скоро у годину, као и ефекти. “Новости“ пишу: “Тог кратког периода, од 1974. до 1980. Румуни се и данас сећају са носталгијом и зову га `златним`, када су од рата наовамо живели најбоље, најбезбрижније и најсрећније“.

Разуме се, клубови обожавалаца диктатора с ове и оне стране Дунава, тврде како није реч само о једном периоду, како тај период није био кратак и, штавише, како није ни био везан за западне кредите, већ за “генијалност највећег сина народа (и народности)“.

Демантује их математика. Социјалистичке привреде су инфериорне у односу на привреде демократских земаља, што подразумева и крах кредитног система. Позајмица од 100 милиона долара с каматом од десет посто има сврхе само ако се оствари добит већа од десет посто. Међутим, то у социјализму није могуће, из три основа разлога.

Прво, јер диктатори улажу у прескупе, непотребне и непрофитабилне пројекте. Чаушеску је бацио две милијарде долара у градњу највећег парламента на свету, док је Тито бацио небројене милијарде у изградњу подземних градова, али и преко 30 огромних ексклузивних вила и одмаралишта.

Друго, због тога што диктатор и партија одлучују где ће се инвестирати, а не тржиште, тако да настају тз. промашене инвестиције.

Треће, због огромних размера корупције, која цвета свугде где нема правне државе.

Тако, када је дошло време враћања кредита, у оба случаја 1980. године, настала је још већа беда него пре њиховог узимања. Чаушеску тада доноси судбоносну одлуку: радикална штедња док се сви кредити не врате, уз престанак узимања нових кредита. Он је то и успео током наредниох осам година, али по цену окретања критичне масе народа против себе. Крајем 1989. године долази до побуне Румуна, током које су диктатор и његова супруга Елена стрељани.

На другој обали Дунава, Тито је преминуо управо те 1980. године. Његови наследници одлучили су се за половично решење. С једне стране, “извоз по сваку цену“ (као и Чаушеску), а с друге стране узимање кредита за отплату кредита, у мери у којој је то било могуће. Ни то решење није помогло: повериоци су заплењивали југословенске бродове по светским лукама, осетила се несташица увозних производа (нарочито горива), дошло је до инфлације, обезвређивања плата и пензија, итд.

Међутим, разлику је начинила једна Титова одлука из 1965. године: да грађанима омогући легално бекство из земље. До тада, из земље је илегално бежало у просеку 3.000 људи годишње, уз инциденте на границама, укључујући и велики број смртних случајева. Од тада, са пасошима беже милиони грађана. Тиме се смањује притисак на радна места, која социјализам није успевао да створи у довољном броју, а с друге стране емигранти почињу да шаљу тзв. девизне дознаке својој родбини. И данас ове дознаке спадају међу највеће девизне приливе у Србији, од три-четири милијарде евра годишње. Онда је држава зарађивала велике своте новца на курсним разликама, јер није било приватних мењачница, а сада и даље зарађује тако што се овај новац убацује у платни промет.

Ту разлику између Тита и Чаушеског наметнула је географија, јер је Румунима бекство било много теже.

Још једну разлику донеле су њихове супруге. И Елена и Јованка имале су по четири разреда основне школе, али је другарица Чаушеску, по занимању помоћница кројачице, из неког разлога пожелела да постане научник. И постала је – доктор хемијских наука – с тим што су јој, наравно, други написали дисертацију.

Јованка није имала склоност ка науци, већ ка политици: хтела је да постане шеф државе, због чега је неколико година пре Титове смрти изолована. Али, доктором наука је проглашен Тито, и то троструким. Румунска академија наука одбила је да прими Елену Чаушеску у своје редове. Српска академија наука прогласила је Тита академиком.

Док титоисти и даље скривају бламове свог неуког вође и његове другарице, Румуни су одмакли корак даље. Тако, зна се за случај приликом коментарисања првог лета у свемир. Николае Чаушеску је питао инжењера аеронаутике зашто космонаут лебди у кабини. Инжењер му је одговорио: „Друже председниче, то је због закона гравитације“ Тада је Николае питао Елену: „Нешто се не сећам када сам донео тај закон?“ Она му је одговорила: „Шта мене гледаш. Ја се само бавим науком…“

“Слобода“, гласило Српске народне одбране у Америци, 10. јануар 2015.