Сјаши Курта да узјаше Мурта или... наша висока политика

Day 677, 13:15 • Published in Serbia Serbia • by Pustinjska Lisica

Сведоци смо да се у еСрбији у последњих пар месеци не дешава ништа вредно помена ни на војном, као ни на политичком плану. Гарнитуре се мењају, опозиција критикује, позиција мудро ћути, а народ у блаженом незнању кликће „ради“ и „тренирај“ у паузама крвавог конфликта између Литваније и Латвије или, већ бившег, рата у Северној Америци. Понекад се том истом народу, жељном неких дешавања која би подигла игривост на неки већи ниво, баци коска у виду лупања главом о славонски зид са циљем одвраћања штете од важнијих битака и еуфорији нема краја... два до три дана. Кад се слегне срча и прашина, онда се пишу чланци и праве анализе, шарени графикони, говори се колико смо јаки, пљујемо и бивамо попљувани, али онда изветри и последња кап адреналина и све што нам остаје је тмурна колотечина свакодневнице наших еЖивота.



Чему овај увод? Па баш због те колотечине, али и да будем још један у низу који ће покушати да исцеди воду из камена, тј. информације од „Владе“ о томе да ли се ишта ради да се свакодневница еСрбије некако зачини. Да ли постоји икакав план за било какве потезе, били они војни или политички, који би нас извукли из ове жабокречине у којој се тренутно налазимо. Рачунајући да су операције у Северној Америци завршене, то за нас значи да више нећемо имати прилику да се бијемо раме уз раме са браћом Русима против Амера, а тешко да ћемо више бити потребни и за одвлачење штете у Славонији, па се, макар мени, намеће питање „Шта даље?“ Шта ће нам давати наш преко потребни фикс адреналина сада када више нема потребе да лупамо главом у тај, већ чувени, зид? Ја не видим ништа. Наравно, овим не желим да кажем да би требали кретати у нову нерезонску офанзиву на еХрватску или покренути акцију против еБиХ, као што се предлагало раније, јер без акивираних пактова немамо ни теоретске шансе да задржимо окупирано, већ само желим да знам да ли постоје икакве опције у ближој будућности за нас осим борби на прибалтичком театру операција.



Јесмо ли осуђени на чекање „нечега“ што ће се догодити да би се ми покренули са мртве тачке? Био је и прошао цели један Светски рат, а ми изашли из њега богатији само за ратно искуство. Сада само можемо да седимо и чекамо могућу, али мало вероватну, инвазију на наше оригиналне регије која би активирала наше одбрамбене пактове са којима би и могли нешто да постигнемо на војном плану, а до тада макар имамо да се занимамо са радом, тренингом и повременим гласањем које ништа не мења.



Поздрав до наредног чланка.