Број Четврти: РЛ амбиције и симулације

Day 597, 06:03 • Published in Serbia Serbia • by Divine Justice

Уз ризик да поново изазовем бујицу реакција, али и са неодољивом жељом да „ставим на папир“ пар својих, нових, импресија везано за еРеп и еСрбију, ево започињем и овај четврти број.

РЛ амбиције и симулације – тема на којој би се могао и озбиљан научни рад написати, али ја нисам научник, па ћу и даље користити своје право на изношење свог става.
У времену у коме је жеља много, а услови за њихово остваривање поприлично лоши, лако је направити себи одступницу кроз симулације.
Нису ни све симулације исте, али ако имате државу, са једним „е“ вишка у односу на реалност и све остало, слично реалним, са само једним „е“ вишка, мало је теже не подлећи слаткој уобразиљи. Зато су и били успешни бејби бумови. Да је држава Недођија, а сусед који нас је окупирао Дембелија, да ли мислите да би стварно толико нових играча дошло да помогне Недођији у борби за ослобођење од Дембелије? Да ли мислите да би ови из Дембелије имали баш толику жењу да освајају Недођију? – Ја сам убеђена да не би. Тако да веза игрице и реалности која је наметнута од стране оних који су је направили не може да се избгне и да се читав феномем посматра ван контекста РЛ-а.
Веза нека и некаква, дакле, постоји, а питање је субјективног схватања реда величине те везе.
У толиком мору сличности са РЛом, а са моного бољом шансмо за напредак и истицање, јер све иде „брже“ лако је превидети границу и пустити машти на вољу да донесе уживање у успеху или иживљавању нагомиланих РЛ фрустрација.

Нека дешавања чак нису баш у скалду са правилима која сам нашла на „Вики“, али ако их колектив прихвати - то је то. И ја ћу поново бити прозвана по коментарима као злонамерна и пристрасна. Неко ће и не питајући било шта, све о мени да зна и да има право да коментарише 🙂 Али, нека, и то је део игре 🙂

Дакле, шта је то што ме је инспирисало.....
У време избора за епредседника, осим реклама односно подршке по еновинама, видели смо и рекламу у РЛновинама и на ТВ-у – „Велики Ослободилац“, „Човек са визијом“ некако је избијало из сваке од тих реклама. У коментарима ситуација иста: „Друже Тито, ми ти се кунемо, да са твога пута не скренемо“.
Једино што је одударало од ове монолитности у медијима биле су, изгледа, моје новине. Број Трећи у коме сам се усудила да кажем да моја подршка иде Хиперборејцу.
Што у току избора, што после тога, много је коментара „пало“, много се прашине дигло, а ја сам само мало „загребала испод површине“ и изнела своје размишљање..... неосновано, до бола субјективно,....како год.

И тек после свих тих реакција и још понечега... сетих се ја паралеле и тога како је лепо реализовати себе кроз игрицу. Много лакше, брже и једноставније.
Тешко је доћи до реалне функције, политичке – колико год да их има, има и заинтересованих много, само што тамо нема неког другог РЛ-а, да се потпомогнемо, ако устреба. Бавила сам се тиме и из искуства знам ред величине разлике. Зато сам, ваљда, била довољно смела, неки би рекли: безобразна, да питам и констатујем тако понешто, што у тексту што кроз пар коментара.
И јако мало њих се закачило за мој текст и моје коментаре и „аргументовано“ одогворило мени која сам се усудила да агитујем за Хиперборејца.

Траже се докази – лакше је било претпоставити истину и искоментарисати нешто, него проверити(погледати) бар оно што се може – Хиперборечеве новине „Искру истине не можете угасити“. Наравно, на ово нема осврта - зашто човече претпостављаш и судиш, а могао си да се упознаш, ако се већ стављаш у улогу судије. Многи су много брзо и лако судили, пресуђивали на основу свог аршина и бранили то понекад врло оштро.
Ма, ко год критикује опозицију која се полако, али сигурно, формира како озбиљна политичка снага (ето и ово из неког разлога знам и тврдим) не мора да се доказује – то је аксиом који нема потребе доказивати. Али ако се крене са мишљењем да власт није идеална, иако је „аксиом“ и то да смо имали „марсовце“ и државу са две регије од седам, да је за дешавања у држави и са државом објективно одговорна власт, а не опозиција – ја треба да доказујем да је то нечији „грех“, јер иначе ето мене, малициозног политиканта, на стубу срама.
Како се лако изврне суштина, а зарад поткрепљивања чињеница дода још мало контекста који не постоји, само да дођемо до одговарајућег циља, јер свима је то допуштено док је једнобразно, док идемо за Домановићевим Вођом, можемо да конструишемо и за супротан став тражимо доказе, јер џаба ти став кад немаш доказе....

Углавном, још нисам дошла до коначног закључка, али профилишу се два могућа:
- или су моје колумне квалитетне, али у стилу оне латинске Sapienti sat, па дај да критикујемо максимално и тражимо доказе, да се маса не досети,
- или слобода мишљења и јавног изношења истог, ако није у складу са општом кликом, мора да буде усклађена са оним чувеним законом о информисању са краја '90.-тих – прво докази, а онда, ако мораш ти пиши еновине.

Закључите сами, а ја сам ту, да прихватим критику

... било је још дешавања која су оставила утиск, али ја и даље одбијам да пишем романе, па ћу се на овом зауставити, бар за овај број 😉

... и ... наравно,
Поздрав до следећег броја

Ваша Симеона