Join the new world

Already have an account? Login



What is this?

You are reading an article written by a citizen of eRepublik, an immersive multiplayer strategy game based on real life countries. Create your own character and help your country achieve its glory while establishing yourself as a war hero, renowned publisher or finance guru.

У СЕЋАЊЕ НА НИКОЛУ ГАРДОВИЋА, САРАЈЕВО, 1.3.1992

Day 5,215, 02:49 • Published in Serbia Serbia

• by TBPTKO1

И тог дана су сви амерички медији објавили како су Срби пуцали на муслиманске сватове и убили младожењиног оца. Истина је, ипак, другачија. Криминалац и злочинац Рамиз Делалић Ћело, припадник Алијиних Зелених беретки, и његова екипа криминалаца, напала је српске сватове са циљем да им отме српску заставу, јер, по његовом мишљењу, српска застава није имала шта да тражи на Баш чаршији у Сарајеву.
Српски сватови су одбили да дају заставу, Рамиз је извадио пиштољ и убио младожењиног оца, Николу Гардовића, а рањен је и свештеник. Након тога су побегли и запалили заставу. О овом догађају је снимљен филм у Сарајеву у којем Рамиз признаје овај злочин и назива га "муслиманским патриотским чином". Срби су овај чин сматрали почетком рата и исто вече су подигли барикаде по Сарајеву и другим градовима БиХ.
Све је ово било увод у рат којег су Муслимани спремили много раније. Данас нам је познато да је Патриотска лига створена већ у септембру 1991., доста пре самог почетка рата, што је признао и Алија Изетбеговић, а све у складу са својом изјавом "да би жртвовао мир за суверену Босну". Када му је амерички амбасаор, Цимерман, рекао да повуче потпис са Кутиљеровог плана, остварио је свој циљ и БиХ увео у рат, али од суверености је остало пусто слово на папиру, јер су Срби жртву Николе Гардовића наплатили борбом и крвљу проливеном да изборе слободу и Републику Српску. Никола Гардовић је прва цигла уграђена у темеље Републике Српске и истину о њему, као и о рату у БиХ, морамо причати док смо живи.
Вечна му слава.

Comments

Radigast Day 5,215, 04:15

Živela Republika Srpska! o7

VladaM Pirg Day 5,215, 04:26

Почетак и крај се не назире.

CrniOrao100 Day 5,215, 04:26

*
КРВ ЈЕ БИЛА ПРОЛИВЕНА тог мартовског дана 1992. године у центру Сарајева, када су муслимани убили српског свата Николу Гардовића. Сватови, окићени српским знамењима, покушали су да дођу до Старе православне цркве на Башчаршији, гдје је требало да обаве славски ручак. Злочинци су хладнокрвно убили оца младожење Николу Гардовића, док је свештеник Раденко Миковић рањен, а спаљена је и српска застава. Овај злочин извршио је сарајевски криминалац Рамиз Делелић Ћело, један од вођа муслиманске „Патриотске лиге“ која је са „Зеленим береткама“ у том часу имала осамдесет хиљада људи под оружјем. Ћело се после злочина слободно кретао и ником није одговарао пуних петнаест година, док га муслиманска власт из Сарајева није ликвидирала – из страха шта би он о њима могао да каже. (Ћело је иначе у телевизијској емисији сам признао злочин, али то није изазвало никакву реакцију код муслиманске полиције и тужилаштва.)

ОТУЖНО ЈЕ гледати представнике муслиманског народа који проглашавају 1. март као државни празник БиХ у земљи која је окупирана и колонизована. У земљи коју и сами странци називају протекторатом. У земљи где су ђавољи шегрти „међународне заједнице“ све урадили да нас у што већој мери супротставе и закрве. У земљи где они контролишу војску, полицију, администрацију и судство, где доносе законе, правила понашања, где уклањају демократски изабране посланике и председнике, где безразложно лишавају особе њихових елементарних људских права, и што још све не.

ЦИНИЧНО и ЗЛУРАДО је један такав датум проглашавати даном државности где два од три конститутивна народа то не желе и не признају. Они којима су пуна уста демократије и људских права, евоцирају „патриоте“ и шехиде као главне чиниоце који су омогућили овај датум. Шехиде (тур. шехит) треба поштовати јер су часно умрли за оно у што су веровали: јединствену, правоверну БиХ. Али су они, насупрот себе, имали супротстављене стране са другачијим разумевањем Босне и Херцеговине. То је добро образложио један од муџахедина који су ратовали на овим просторима (1993-а година): „Овај рат није рат између Хрвата, Срба и Муслимана, већ између исламске и хришићанске цивилизације“. Ако је то тако, онда је разумљиво да друга два народа не могу да воле накарадну творевину у којој живе, а камоли да буду „патриоте“.

СМРТ, УНИШТЕЊЕ и МРЖЊА су најизразитије последице овог, једнострано проглашеног „дана државности“. Овај дан је био легалан увод у 100 хиљада мртвих и два милиона расељених особа од којих се највећи део никада неће вратити у своје домове, а спирале насиља и мржње су постале свакодневница. Када је муслимански народ требао да, после Лисабонског споразума (март1992.), одлучи између мира и „слободе“, тај је народ изабрао „слободу“. Показало се, да је то „слобода“ за мртве и настрадале . Да ли је вредело све то страдање, јер резултат тог избора је окупирана и колонизована земља са трајно завађеним народима. Колико времена је потребно да прође да би се „слављеници“ постидели овог датума ? Нека им у међувремену служи на част.