Немој да читаш.

Day 2,246, 05:34 • Published in Serbia Japan • by IArhangeLLorDI
05:12 неко зврчи на интерфон.
Канал за камеру искључио есбебе из непознатих разлога.
Одједном, чујем разваљивање врата. Можда разваљивање није права реч... Чујем како неко насилно покушава да уђе у зграду.
Размишљам се, отићи до интерфона и поздравити му фамилију?
Или наставити са гледањем серије...
Упоран је.
А неки дан су обили скоро све подруме.
Сећам се, баш, била сам клинка... Кад су мојој другарици из зграде, Кристини, обили стан. У сред бела дана.
Онда је мени и мојој најбољој другарици Аники баба Олга рекла да идемо да спавамо.
Некако кад помислим на баба Олгу, сетим се... рата... И сирена... И како ме тата носи... и како идемо код ње... јер она станује у приземљу...
Паде ми на памет, ту на првом спрату, на вратима стана број десет, до пре неких пар година... спрејем је било исписано... Жали се мами.
На том спрату... Некада живела је и баба Вида. Једна од оних кул баба. Псовала је много. Сваки пут си могао да је видиш са цигаром у руци.
До њених врата, господин, баш господин... Пера.
Испред моје зграде постоје две баштице. Једна је његова, једна је хм осталих станара, оћу рећи деце.
Он је у својој гајио руже, лале... Шта није. А ми смо правили кућице, доводили кучиће... И тако.
На другом спрату, како се попнеш, прва лево.. Баба Дана.
Као клинка сам је готивила... Онда, временом, почело је да ми смета... Кад дође лепо време... Па се окупи екипица испред зграде, па крену да се воде аброви.
На том спрату живи и један веома чудан момак, идиот. Никад ни добар дан од њега нећете добити. Ништа. Јако чудно хода. Јако чујно.
Волим да га имитирам. И мислим да он тренутно покушава да уђе у зграду.
Трећи спрат.
Неко би рекао, да је то једно детенце, заправо само је рођена пре времена.
Ћале јој је умро кад је била мала. Кева почела да пије. Слала њу по пиво. Убрзо је и килу зарадила.
Драга, вечито сам јој помагала да пошаље поруку свом зету... Цимала ћалета да оде код ње да јој намести сијалицу, поправи ролетну... Једно предивно биће. Увек насмејана.
Још 16 степеника.
Заправо још 64 степеника, јер одох да му поздравим фамилију.
But, you don't really care for...
 music, do you?