Join the new world

Понекад се ухватим како тешко дишем. Онако, дубоко, као да нема довољно кисеоника па мозак несвесно граби још. Иронично јер, сваки удисај подстиче неуроне да се пале и разбацују по мозгу, као лудаци у лудачким кошуљама који се залећу у гумене зидове својих соба у специјалним здравственим установама. И онда још теже дишем. Волео бих кад бих могао да престанем. Јер дисањем само попуштам условима терористе у глави. Мрзим преговарања са терористима, да се ја питам не би он добио кисеоника, па да видиш како се онда ствари мењају.

Најчешће се то деси ноћу. У мрклој соби, плавкасти зидови проклето бљеште. Испуцали плафон. Досадан је. Само ту стоји, буљи. Или ја у њега, нема разлике. А тишина? Ах та тишина. Озвања зидовима собе а потом по мозгу. Одбија се по мембранама док не почне да наликује на реч. "Опрости ми". Слике бљеште пред очима док их прати музичка подлога, "Извини".
"Извини, извини..". Једна слика, друга. Све брже и брже, "Извини, извини извини". Трећа, четврта, пета. Све гласније и гласније, "Извини, ИЗВИНИ, ИЗВИНИ!". А опроста нема. Јер је монолог искључиво фикција, човека који не би требало да буде будан у пет ујутру.
И онда коначно, сламање. Смрдљиве пукотине на плафону коначно пуцају и плафон се руши на кревет. Поетично.



Ах, али првим оком јутра, магијом је плафон на свом месту. И даље окрњен, испуцао, али држи. Чудно је то како нормални људи живе у незнању да је он одавно порушен, ко зна каква ли га фатаморгана чини тако привидно чврстим и чистим, изузев мрља крви неких превише упорних комараца.

Понекад, баш ми лако буде...