Даљина, дим и прашина.

Day 2,184, 13:55 • Published in Serbia Japan • by IArhangeLLorDI

Како то бива у тим моментима.
Уврћем скочни зглоб, окрећем га... Слушам моје немање хрскавице.
Први, други, трећи...
И осећај који не могу да опишем.
Опет то стругање.
А синоћ сам размиљала како је све лепо.
И како се не окрећем.
А пао је мрак.
И опет ће бити хит песма од Баба.
Данас сам ишла да трчим, обула сам патике старе 6 година.
Дубоке, кошаркашке.
Не користим их већ четири.. пет година...
Сећам се колико сам била срећна кад ми их је кева купила.
Увалили ми две леве, па сам морала да се враћам.
Прича ми другарица.
Њој родитељи разведени... Кева је рано родила..
И сад надокнађује то... има нове груди, усне...
Нису се чуле годину дана, ето само кад је некој рођендан.
Чим сам дошла кући загрлила сам кеву како нисам скоро.
Било ми је жао што сам тек у том моменту схватила шта имам и колико то требам да ценим.
Јер ми је било нормално да је родитељима стало до своје деце и да су ту за њих... До тог момента...
Него...
Трчала сам.. Да заварам себе да нећу спавати зато што сам радила нешто што волим.
Почело је много брзо и бучно да лупа.
Једном су мислили да имам шум...
А убрзо сам чекала испред врата на којима је писало - алерголошки тест... И онда је изашло дете са печатима... Само сам се окренула и отишла кући.
Убрзо је та алергија постала мој најмањи проблем.