Нема оне дружине да делимо ужине!!!

Day 2,113, 06:25 • Published in Serbia Japan • by IArhangeLLorDI

Чудно је, навикне се после дванаест година човек да ипак овај први радан дан у септембру представља почетак школе. Мени данас, као бруцошу, представља почетак борбе.
Сећам се кроз маглу дана кад сам добила вајну позивницу (читај обавештење) у којој је писало које сам одељење и ко ми је учитељ.
Сећам се и свог првог школског дана.
Био је сунчан дан, бар га памтим као таквог... Нека приредба а после ње се ишло у учионицу...
Ја сам се изгубила тражећи исту, јбг, смотана сам. Кад сам је нашла било ми је драго кад сам у једној од клупа видела своју другарицу из вртића. Седох поред ње, добили смо распоред часова и јабуку, чини ми се. Један период смо делиле клупу, после је наш учитељ увео да се седи дечак, девојчица. Па сам после ње седела са симпатијом Томом. А знате како то иде са симпатијама час Тома, час Огњен, час Никола, час Немања, час Марко... Па опет Огњен, па други Марко... Нигде краја.

Учитељ, баш онакав каквог само пожелети можеш. Мислим да је он једини кривац за то што волим да се шалим и што умем да прихватим шалу, али генерално тако је са свима из првог један. Некада првог један.
То је нешто што највише волим код себе, моје смејање, ал оно од срца. Кад обухватам рукама стомак, грабим ваздух... Покушавам да се смирим... Просто кад дође до тога, теби то не мора да буде смешно, кад ме чујеш... Просто ћеш почети и ти.

Он је увек говорио да смо ми једна велика породица, а он нам је и мама и тата.
Нас 36, еј... А нема коме није удовољио.
Организовао је рођенданске прославе у школи. И дан данас за свој рођендан певам ону од Дивљег кестена... Свануо је диван дан, данас ми је рођендан. Марамууу ћу везати, добро ћу се зезати!
Рекреативна настава... Сећам се тачно трећег разреда и нашег друга Марка како је дошао да нас испрати (његови нису имали пара да му плате) и како је трчао за аутобусом тог јутра и махао нам.
Е, то је другарство.
Мењало се друштво... А некако су ми увек ту били ови из парка.
Онда је дошла и друга рекреативна... Уједно и последња. Тамо смо се и растали, а знате и сами како бива на растанцима...
После дошао и тај пети разред... Па су симпатије заменили они фамозни лептирићи у стомаку и вриштање кад се дотични види.
Иван... Ја пети, он завршава осми. Зацопах се баш. И дан данас га могу описати од главе до пете.
Ал ето... Причало се да је наркоман.
Добили разредног старешину Шонета, били му први, он предаје техничко... Тек почео да ради, а ми сви немирни... Убрзо смо додељени координатору наставе, Сови (надимак), најстрожији у целој школи... Предаје физику.
Па ме ставио да седим са нејвећим штребером у одељењу да би ме смирио... Јер сваки дан се моје име и презиме налазило у напомени.
У почетку је било :“Тијана пусти ме да радим!“ а убрзо је и она гађао људе папирићима, причао на часу... Па је почео и он да прескаче ограду и да иде у пекару Петровић.
Почеле екскурзије, убрзо је пао и први пољубац.
Почео је хип хоп да се слуша... Заправо бих га данас овако зрелија назвала турбо фолком. Али прошло ме и то, па сам се бацила на реп, кренух са Струком. Па Ајзеа.
И дан данас знам њихове песме напамет.
Јуче је Ајзеа избацио свој нови (други, заправо први није издао већ га само накачио на нет) албум. Њега сам упознала пре три ипо године. Дошао је ту испред моје зграде јер ја још увек нисам могла нормално да се крећем... И тад ми је то било нешто тако лепо са његове стране. Седели смо на клупици и причао ми је како су настале поједине песме.
А онда је пао и један фристајл који је трајао неких сат времена. Пуно ми срце било.
Онда фамозна дводневна екскурзија у осмом разреду... Пола њих се понапијало.
Ми на Златибору... И идемо по продавницама и купујемо водку. Ни тад је нисам волела.
Сад ми онако паде на памет оно... „Нова роба мора да се проба“ јел знате кад се то говорило?
И опет растанак и опет сузе...
Да не дужим... О овоме бар увек има шта да се пише, преко турнира у фудбалу... Између две ватре... Јањине бањине...
До такмичења у наукама.
И тако...
Знате ону... Причали су је и Вама старији... Од колевке па до гроба најлепше је ђачко доба.
Срећа ето, па ћу кроз све ово пролазити опет сутра кад будем имала децу.
Мада пролазим и данас... Кренуо ми брат у школицу. Нек му буде минимум лепо као што је мени било.
И ето, прође дванаест година... Као дланом о длан...
Желим Вам оно што је мени мој професор српског пожелео а то је да... Будете у души дете.