Као некад

Day 2,087, 14:18 • Published in Serbia Japan • by IArhangeLLorDI
2006.
Није било снега, чудно.
Тетка ми се верила, прво смо прославили у Љубовији а потом и у Грачаница , до тог дана и нисам знала да постоји још једна поред оне на Косову. Ко зна можда их има још.
Мало једно село, близу Љубовије, а још ближе Соко граду.
За време петровске недеље овде је препуно тако су ми рекли, има вашар ту код цркве...
Eто на први поглед ми се није допао уопште будући теча.
Не знам да ли је покушао да ме заинтересује пошто сам му ставила до знања да ми се не допада. А и као да се ја нешто питам.
И тако сам лутала кућом док није пала ноћ и видела сам пушку и ту смо причали о лову и обећао ми је да ће ме водити сутра.
И знате шта се десило?
Ја сам то вече спавала између њих, а он ме је ујутру, тачније у пет ујутру пробудио и стварно смо ишли у лов. Ето купио ме је само зато што је одржао обећање.
Упознала сам његову фамилију, Љика, то је његова сестричина. Или како већ, не знам ја то, мени је то све исто.
Чим би нам се погледи сусрели она би ми се исплезила.
Баба Бојка и деда Ацо. Његови родитељи, чини ми се тихи онако. Деда Ацо ми је причао о рату. Баба Бојка, као и свака баба... Само нудила са храном.
И тако смо за веридбу од мог тече комшиница и ја целу ноћ на радију наручивале песме са свакојаким посветама.
Сећам се, зовем и јаве ми се... И оно... одмах сам у програму... И ја почнем да се смејем, требало ми је мало више позива да бих се довела у ред.

Лето 2006.
Тетка се удаје. Не није имала белу хаљину.
Венчали су се у цркви Владике Николаја Велимировића.
Ишла сам на Мобу те године, то се одржава у манастиру. Да тако кажем... одржава.
Људи из свих крајева света долазе.
Али сам убрзо отишла. Нисам ја то могла, да будем везана ту.
Дрина, ето нас код пластике, обожавам да пецам. Обожавам кад дођем кући са пуном мрежом и мој мачак Марко се обрадује.
Џавлија, тата и ја.
Тата ме стави на корпу и идемо. Био то мотел, шљункара, пластика, мост, чамац.
Увек ми лепо. Обожавам је.
Сећам се своје прве веће Мрене, имам и слику али не могу да је нађем, онако сам је сочно пољубила.
Поника и ја човече, нешто сам ишла до центра и срела сам другара и другарицу (брат и сестра) и сад он је био на бајсу... Брзинац... У то време појава.
И ја ставим Јовану на корпу и кренемо ми ту да се тркамо и све би било супер да ја нисам хтела да се попнем на тротоар. И ето пливале смо по асфалту.
Те године сам све живе манастире и цркве у Азбуковици облишла.
Ишла сма први пут да берем малине.
Али наравно све што оберем ја поједем.
Сећам се ујке Цветка који свира са оном фрезом да изађем да узмем гајбе баба да прави сок.
Кућа је у то време изгледала отприлике овако.
Прозори ко прозори од двета, само што не нестану, сваки има ролетну.
Доњи спрат је од камена. Ограду са предње стране чиниле су бабине лале разноразних боја, са десне стране је имала позида од камена.
Иза куће је постојала трешња. Али не црвена, већ жута.
Кад се уђе у двориште иде кућа, иза куће је гаража, поред гараже је летња кухиња која није у функцији.
У гаражи постоји онако подни отвор, знате онај за аутомеханичаре.
Мирише на уље. Волела сам да се завлачим тамо.
Мој деда је некад радио преко, прокоцкао је силне паре.
И кућу једну.
Деда би ме сваки дан у неким предвечерњим сатима возао на његовом томсон мотору.
Кад се уђе у кућу прва десно је купатило увек је хладно у њему.... прва лево дедина радионица. Друга десно... Оно место где блејиш највише у касним вечерњим (читај јутарњим сатима) после изласка, тражећи какву зимницу или неки суварак да га набадаш на чачкалицом.
Друга лево је кухиња.
Скидају се полако налепнице са висећих делова на којима су моје и секине слике.
Баш памтим јутро, свако јутро исто... Онако... Устанем доручкујем... Бака у међувремену боцне себе у гузу... А после доручка кремић. То је био ритуал.
Степенице које воде на спрат нису покривене паркетом, немају чак ни ограду.
На спрату прва соба јесте моја и сестрина соба, некада соба моје мајке и тетке.
Два кревета... два троседа заправо, можеш да пишеш на њима. И једна флека на плафону, мајстори кад су радили кров просули кафу.
Сећам се кад смо сестра и ја гледале неки хорор филм, а то вече нека грмљавина... Пљушти киша, чује се лупање исте о олук... И зовемо бабу да спава у мом кревету јер смо се уплашиле.
Следећа соба је соба моје бабе и мог деде, с тим што се деда више не пење на спрат, спава доле, нема снаге.
Соба има терасу... Исто као и степенице... Голо... Нема плочица... А нема ни ограде.
Следећа соба је некада давно била купатило, а ето данас је соба моје тетке.

Данас сам ишла код Ђолета да ме шиша, извуко ми је и неке праменове. Ројзле.
Много је леп и добар.
Комшилук. Какав само пожелети можеш.
Кућа до нас је моја бабаујна и њене 3 ћерке. Изнад је Мачак, особа која кад ме види подигне нос :Д и ја узвратим. Изнад њега, деда Здравко... Особа коју сам као мала звала Пицуица, не знам ни ја сама зашто, али ето то је мом деди осмех на лице стављало.
Доле ниже су Слоба, па Протићи. Преко пута су Малишићи. Тамо вечито кад упецамо нешто велико одемо па Крушка спрема рибу.
Доле је баба Дара, бабина најбоља другарица. Она и Станица свако јутро долазе код нас, па имају трач партију уз кафу и хеклање.
Баба обавезно мени, ћалету и Џавлији исхекла по вунене чарапе за чизме да имамо кад идемо на пецање, јер ниси увек на обали.

Данас...
Кућа је много другачија. Има ограде.
Гаража је сређена, летња кухиња је у функцији.
Испред куће је трем.
Прелепо је.
Прозори су од дрвета. Али правог. Имају и завесе.
Купатило је сређено, није више тако хладно у њему.
Радионица дедина не постоји, сад је то дневна соба, зид између некада радионице и кухиње је срушен.
Препуно је ситница, сад више кућу не красе слике мене и моје сестре, оне су негде иза онако да се једва виде.
Препуно прелепих слика, за мене непознатих, за оног ко се разуме у сликарство познатих сликара.
Некако морам да пазим. И столице су прекривене са неким ручним радом шта вам ја знам. Ја сва брашњава села на исте.
У фрижидеру више нема инсулина.
У шпајзу нема зимнице.
Степенице су одрађене. Горе нема моје собе. Спавам у бабиној.
И ето, како брзо прође време, мој брат Николај за 15 дана пуни 7 година, креће у септембру у школу.
Џавлија је завршио у болници, уградили му стент... Једва је извуко живу главу.
Пицуица је у међувремену умро.
Другарица, знате она што је пливала са мном по асфалту... Годину дана млађа од мене. Данас удата жена са дететом.
Баба Дара ми се јавила, чудно није дошла на сахрану, а сваки пут кад бих јој рекла добар дан... Она би само прошла поред мене.. А данас, шта ја знам, можда јој је и жао.
Љика чека Нађу.
Поници су отишле гуме.
Моје пецаљке су у Београду.
Марко је липсао, згазио га ауто.
Деда Ацо ме не препознаје, ја да му се јавим... Уђем код њега у собу... Он на постељи... И каже ми :"Ја Вас не познајем.".
И одлазе, и оно пролази... И долази неко ново... И не знаш, жалиш за неким[a].
И тако.
Никад више.










....