Све ће то народ позлатити

Day 2,017, 07:02 • Published in Thailand Japan • by IArhangeLLorDI

При овој ротацији једино чега нисам могла да се одрекнем јесу моје новине.
Јесте, свесна сам ја да ја не умем да пишем ал опет... Ипак сам неке чланке избацивала у неком периоду свог живота који... Ма...
Пишем јако неразумљиво за људе који ме не познају, тј. који не знају шта ми се дешава у животу.
Него, неправда. Јесте једна велика. Увек био. Некад је с њом тешко изаћи на крај.
Није ти јасно зашто баш теби. Ал ето, баш је теби.
Знате имам неког коме се дивим, једна сасвим обична жена. Четрдесетих година, не знам ни колико је то битно. Скоро је магистрирала.
Живи један сасвим уобичајан живот...
Ето га, ток мојих мисли... Сетих се, дошао ми брат из Аустрије... И показах му Београд и кад сам се враћала кући срела сам у аутобусу професора српског. 1994. године је издао књигу, добио награду. И рекла сам му да бих волела да ми је поклони, реко је да ће погледати да му случајно није остала још која код издавача. А онда ми је рекао:"Мани се писања, живи живот, ово" и показује ми на жену са дететом..."Имај породицу..."
То је њен живот, нешто најнормалније.
Живи на Ђуриновцу, тридесетак метара пре потока. У кући коју је саградио њен отац средином прошлог века.
Волим ту кућу, мада ми је било тешко кад сам одлазила тамо, бар ових годину дана.
Учила ме је као клинку да ће добар човек и на зло да узврати добром.
Надам се да ме је и научила.
Волела сам кад дође време за распуст, па одем тамо. Лепо је, мирно. Чинило ми се до пре коју годину да су и сви људи дивни.
Не воле те сви, нормално је. За неке си само "београђанка". Као клинка сам била јако нермирна, није ме држало место, била сам склона ср***ма. Моји ожиљци су и доказ за то.
Него кренула сам да вам пишем о њој. У тој кући живела до своје 14 чини ми се, касније се преселила у Београд да студира. Онда се запослила недалеко од свог родног града. Без обзира колики је снег на Прослопу био она би се викендом вратила кући.
Памтим је као неког ко је позитиван, увек насмејан, спреман за шалу.
Просто неко ко може увек да ти улепша дан.
Као што ја волим моје Баново Брдо тако и она воли свој крај, па се 2005. чини ми се и вратила кући. Дозволила ми љубимца. Конкурисала за посао, добила га. И некако... Рекла бих да је то њена животна грешка али ипак се удала, добила сина. Па и не могу да кажем да јесте. Али свакако њена животна лекција.
Веровала је неким људима којим није требала да верује. Сматрала их за пријатеље. Није проверавала неке ствари. И онда јој се то обило о главу.
Нож у леђа. Судница. Лажи...
Некако ми се чини да просто постоје људи који и да имају довољно за један нормалан живот, да им просто не фале неке основне ствари... Да би опет гризли, газили само да би имали више. Потом и брат од стрица. Колико ли је само то болело. Чудно је са тим човеком сам сигурно појела џак соли. Било ми је гадно кад сам чула шта је урадио.
Знате. Ја вашу бол не могу да осетим, нити ви моју. Али се углавном највише саосећамо са људима чију бол познајемо, кад кажем познајемо мислим на то да нам се нешто слично десило.
Најгоре је што неке ствари схватиш кад ти је најтеже. Треба имати муда и наставити као да се ништа десило није. Јер тешко је.
Баш онда кад су ти најпотребнији ти схваташ да си ипак био слеп код очију.
И зато јој се дивим, што је још увек она иста. Само са мало више бора на челу. По која седа. Али иста она, насмејана, увек позитивна... Спремна за шалу.
Урођено ми је да је воли и драго ми је због тога, јер тешко да бих је познавала да није.