Join the new world

Данас многи мешају светосавски национализам са екстремним идеологијама, попут нацизма, фашизма, комунизма или либерализма, и сврставају га у исти кош са горепоменутима, произвољно му одређујући место на десници или левици, зависно од тога како ком тумачу одговара. Да бисмо разликовали ове идеологије морамо указати на неке сличности и различитости, који понајвише наводе на овакве грешке. У даљем тексту наводићемо неке главне одлике појединих десничарских и левичарских идеологија упоређујући их са светосавским национализмом и тиме доказати њихову суштинску различитост.

Фашизам је дошао као одговор на пропадање државе иницирано просветитељством и ренесансом у западној Европи. Као идеологија, фашизам је далеко млађи и апсолутно супротан светосавском национализму, који још називамо и јеванђељским или органским национализмом. То што некоме на левој страни политичког спектра ове две идеологије изгледају слично, или чак исто, последица је њиховог искривљеног погледа на политику и друштво. Искривљеног јер се комплетна слика не може видети ни само са леве ни само са десне стране. Друштво и друштвене творевине морају се посматрати објективно.

Неко ко све политичке идеологије и процесе посматра као левичарске и десничарске има озбиљан проблем са објективношћу и способношћу да не гледа ствари шкиљећи само на лево или само на десно око, већ широм отворених очију, онако какве оне заиста и јесу.

Ако је фашизам био екстремни израз политичке деснице, а комунизам и либерални демократизам изрази левице, онда светосавски национализам треба посматрати као нешто сасвим треће, ни лево ни десно. Левица и десница су деца исте мајке, Француске револуције, док је светосавски, или органски, национализам неколико векова старији, те од револуције и свих њених продуката, и нуспродуката, потпуно одвојен.

Многи данашњи политичари, а нарочито политиканти, уверења су да док нешто не постоји у западној Европи, никако не може постојати ни у источној, или било ком другом делу света. То је велика грешка и основни камен спотицања у одређивању позиције светосавског национализма на политичком спектру.

Наиме, опште је раширено мишљење да национализам, као концепт, није постојао пре Тридесетогодишњег рата и Француске револуције у Европи, те да је касније донео велика зла људском роду. Како се светосавски националисти сами називају националистима, сви су ради ставити их у овај генерални стереотип без већег размишљања о самом имену, а камоли о идеологији која иза њега стоји.

Прва грешка је у самој дефиницији. Под оваквим појмом национализма и не говори се о њему самом, већ о дегенерацији национализма, која се углавном јављала у западној Европи, мада се ни Исток није показао као имун, а коју називамо шовинизам. Национализам је постојао далеко пре ових промена у западној Европи. Једина разлика је била што се тај национализам називао родољубљем, и био исказиван као љубав према свом народу а не мржња према било коме и било чему. Овакво, природно, уређење друштва присутно је у свести свих народа, па његове трагове или аутентичне представнике налазимо на свим меридијанима, од народа у Пацифику, Азији, Африци, Блиском Истоку, Европи све до јужно и северно-америчких аутохтоних народа.

Светосавски национализам, као србски израз родољубља, датира из, како му и име каже, времена Светога Саве. Наш отац нације поставио је темеље србског родољубља на јеванђелској науци. Родољубље је грађено као први степен ка човекољубљу, и било је нераскидиво везано са Богољубљем. Знајући да је Бог пре свега Љубав, и да су сви народи деца Божија, са концептом родољубља неспојива је било каква врста мржње, искључивости, дискриминације, или било какве друге негативне емоције.

Како је Запад у све поре друштва увео своју терминологију, која се нарочито учврстила развојем глобалних средстава комуникације, сви облици родољубља прихватили су термин национализам, подразумевајући под њим искључиво родољубље, односно љубав према роду. Такво значење имао је оригинални појам и на самом Западу, иначе не би ни било потребе за термином «шовинизам» који представља идеологију различиту од национализма.

Национализам је већ у XIX веку био потиснут и његови највећи домети осећали су се у литератури и уметности а не у политици, где је владао либерализам и просветитељство. Након индустријске револуције никао је и чист облик капитализма, који се заснивао на плутократији- владавини новца, која се представља као демократија или социјал-демократија.

Иако је либерализам званично прокламовао своје идеале као «слободу, братство и једнакост», они су брутално гажени и презирани. Како су право на човека полагали капиталисти, приморавајући људе на практично робовласничке услове рада и самог живота, о никаквој слободи није могло бити речи. Како је та либерална демократија изнад свега славила индивидуализам, који се постизао свим могућим средствима (макијавелизам) и заснивао на обезличавању човека, свођењу на просту обезличену јединку, а не на боголику непоновљиву личност, ни о братсву није могло бити речи. На крају крајева, како се једнакост појединаца мерила финансијском моћи дотичних, у капиталистичком друштву није било места ни привидној једнакости.

Као одговор на овакво стање појављују се фашизам и национал-социјализам, а овде треба и даље имати у виду да је светосавски национализам старији од свих ових проблема. Да би објаснили став светосавског национализма у овој ситуацији, морамо направити малу дигресију.

Дакле, у времену овог превирања светосавски национализам лежи закопан и делимично заборављен. Он је настао у периоду у коме није било оваквих превирања, у једном далеко мирнијем и социјално праведнијем друштву. Наравно, тај префикс «светосавски» односи се на један његов огранак, онај који је гајио србски народ, али то је у суштини био један широки покрет, који су осетили сви државотворно потентни народи тог доба. У свету се тај систем данас назива «трећи пут». У време овог силног превирања један од најпознатијих представника оваквог, органског, уређења државе, тог «трећег пута» како га данас називамо, био је и Фјодор Михајлович Достојевски. Као што се манифестација «трећег пута» код Срба назива светосавским национализмом тако би и Достојевског било прикладно назвати световладимирским националистом. Дакле у добу тих великих превирања и смењивања на власти оних идеологија које су директно произашле из богоборне Француске револуције, овај «трећи пут» снева о поновном успостављању не само пред-револуцијског друштва, него пред-кризног друштва, оног социјално праведног друштва у коме је и настао. Ову тежњу ка поновном успостављању органског уређења многи данашњи теоретичари називају и «конзервативном револуцијом», мада би у нашем случају био прикладнији термин «народно преображење».

Враћајући се на историјски ток који пратимо, долазимо до појаве фашизма као десничарског одговора на кризу левице. Иако се елементи фашизма могу пронаћи и у делима неких великих мислиоца с краја деветнаестог века, зачетником фашизма сматра се Француз, Шарл Морас. Морас је био један од највећих критичара плодова Француске револуције, окупљајући своје следбенике кроз новине и публикације које је штампао, стварајући тако «Француску акцију», први зачетак фашизма. Морас је у коренима Француске револуције пронашао толико трагова енглеских и немачких Јевреја да је одбијао да револуцију уопште зове «Француском револуцијом».

Касније се фашизам одомаћио и у Шпанији, мада не у свом изворном облику; али је највећи утисак ипак оставио италијански фашизам. Први «корисник» фашизма био је Италијан, Бенито Мусолини (1883.-1945.), који је у фашизму, као свежој идеологији, видео излаз из кризе у којој се почетком двадесетог века налазила италијанска нација. За саму кризу Мусолини је највише кривио социјализам, демократију и либерализам који су обележили деветнаести век.

Фашизам је замишљен као акција која ће очувати виталност једне нације у општем сивилу пацифизма, који су пропагирали либерали. Виталност нације, односно народа, јесте битна за његов опстанак, али је метод који су фашисти изабрали тотално погрешан. Фашисти су државу видели као светињу над светињама, тој светињи је требало да буде подређено све од човека до Бога. Као најефикасније средство у овом подјармљивању видели су рат. Сматрали су да ће деификација државе и империјалне тежње сваког народа понаособ очувати људскост у сваком појединцу и држави као целини.

Тај империјализам апсолутно је стран светосавском национализму у којем нема чак ни оне циничке комунистичке флоскуле «туђе нећемо- своје недамо»! Не, светосавски национализам охрабрује људе да што боље упознају сопствену културу, да свим срцем воле свој народ, како се не би осећали угрожено пред другима и различитима. Да познавање сопствене вере и културе научи сваког појединца, као непоновљиву боголику личност, да то што је неко различит не значи да је тај уједно и бољи или гори од нас. Чврстина вере светосавског националисте чувала га је од комплекса мање или више вредности, те се његово друштво градило на идеалима јунаштва, које се објашњава као чување себе од другога, и чојства које представља чување другога од себе.

Да не би изгубили контролу над акумулираном снагом, која је добијена давањем илузије слободе јединки, а стварним окупљањем око осовине и креирањем глобалног мишљења и делања, фашисти се окрећу држави као апсолутној вредности. У фашизму све постаје подређено држави.

Фашизам као идеологија поставио је државу на пиједестал божанства, што се коси са основним идеалом светосавског национализма а то је Христоцентричност. У светосавском национализму држава има теодулску мисију, а она сама није предмет никаквог обожавања, она је плод делања колективног организма једног народа.

Фашисти између осталог тврде да државом, која је за њих изнад свих вредности, не може да управља већина само из простог разлога што је већина, што је апсолутна истина, коју морају и демократе признати, јер на крају крајева и фашисти и нацисти су на власт дошли одлуком демократске већине. Фашисти онда продужују даље и нападају либерално уређење и то истим аргументима, којима данашњи либерали нападају фашисте, што указује на њихово заједничко порекло. Фашисти тврде да либерали стварају глобални поредак, који појединцу или мањој групи не оставља простор за лично изражавање, док даље оптужују исте те либерале за недовољно колективизирање друштва и материјалних, односно духовних вредности у том друштву. Сами себе хватају у контрадикторности па се, да би избегли сувишна питања, поново враћају на апсолутну вредност државе и колективно добро и иду чак дотле да своју имагинарну државу називају и ''етичком државом''.

У то време је (квази)црквена власт на Западу, који је и породио фашизам, била максимално ограничена тако да антихришћани нису имали више оправдања за борбу против хришћанских вредности. У самом хришћанству су и фашисти видели свог непријатеља па улажу напоре да што је могуће више искомпромитују хришћаство у целини и да га коначно забране и истребе.

Из империјалитичких тенденција најприродније су се у фашизму развијали шовинизам и расизам, који су били подстрекивани и распиривани од стране државног руководства, како би створили услове за рат који им је требао. Иако су фашисти у своје редове агитовали неке од ватрених римокатолика и такозваних хришћана, и њима самима су сервирали своју идеологију мржње према различитости, коју су ови изненађујуће лако прихватили. Истина је додуше и то да фашизам оригинално није био наглашено расистички покрет, већ је расизам касније наметнут из нацизма.

Расизам је, у основи, једна од творевина демократије, дакле левице. Данашња медицина доказује да не постоје биолошке расе. Један Кореанац и један Италијан могу генетски бити сличнији један другом него два Кореанца. Ово прихватају и најватренији расисти попут америчког Кју Клукс Клана, који сада свој расизам поставља на културолошке, а не на биолошке темеље. Ако погледамо друштвена уређења кроз историју, примећујемо да је у хеленском или пак римском друштву у робље могао отићи белац једнако као и црнац, те је из робља једнако могао изаћи и црнац колико и белац. Било је битније имати титулу грађанина него одређену боју коже. Касније, кроз средњи век, такође нема расизма све до робовласничке демократије у САД. Један светосавски националиста као што је Краљевић Марко назива «братом» једног Циганина: «Богом брате Суљо Циганине» давно пре демократских теорија о расној супериорности и инфериорности.

Примајући расизам, из нацизма, дојучерашљи хришћани су мрзели на Бога и називали Га погрдним именима због боје Његове коже, и његовог Јеврејског порекла (по мајци). Њихов нови «бог» била је држава а највећи пророци Адолф Хитлер и Бенито Мусолини - Дуче.

Фашизам је коначно сломљен од стране комуниста 1945. године. Иако се и дан данас поједини режими називају фашистичким, а појединци или групе, које размишљају другачије од прописаног либерално-демократско-глобалистичког става најчешће етикетирају управо као фашисти, то нема везе са фашизмом већ само са дневно политичком борбом за власт.

Када некога, било у високој политици било на улици, назовете фашистом оцрнили сте га у очима народа и он је приморан да се брани и оправдава што га онемогућује да се активно политички бори и супротставља.

Фашизам је једна од најмлађих идеологија и као такав има елементе и комунизма, и демократије, и социјализма, и национализма, тако да га је изузетно лако пришити било којој политичкој опцији. Народ, уплашен од слике фашизма коју је видео у филмовима о Другом Светском рату не жели да има посла са било чим што га подсећа на такву страхоту, тако да се политиканти често могу чути како своје противнике називају фашистима и тиме их елиминишу без већег напора.

Правог фашизма данас нема у организованом облику, постоје усамљени појединци, који верују да је фашизам «будућност која долази», али су онемогућени да се организују. Нови Светски Поредак донео је страховиту диктатуру у двадесетом веку, па је сада у могућности да савршено контролише све своје продукте као што су фашизам, нацизам, демократија итд. без бојазни да би искрени поборници тих ставова могли да се удруже и нешто промене.

Национал-социјализам или краће нацизам је идеологија настала у Немачкој почетком двадесетог века. Национал-социјализам је још једна у низу идеологија коју су осмислили креатори Француске револуције и Новог Светског Поретка а шминкан је и представљан као покрет «трећег пута» и органског схватања друштва. Пропао је због, овој идеји страних, елемената, који су инкорпорирани у нацизам.

Нацизам је пропао због своје преоптерећености расизмом и анти-семитизмом и, што је још битније, скривеном, али великом моћи крупног капитала, који је и створио овај покрет, довео га на власт и на крају уништио. Вођен овим капиталом, своју основну мисију, исправљања социјалних неправди, нацизам је заменио другом, увођењем, поред постојећих економских, још и социјалне неправде.

Нацизам је прокламовао супериорност беле аријевске расе над осталима, а у суштини у те остале спадали су сви народи негерманског порекла. Хитлер је, по сопственом признању, водио спољну политику САД-а из деветнаестог века, видећи свој спас у примени тзв. Монроове доктрине (немешање Европских сила у послове САД-а и обрнуто), сматарјући да ће му она омогућити истребљење свих мањих европских народа без значајног отпора. Резултат је био Други светски рат.

У овом великом сукобу у коме су ратовале земље под политичком левицом (комунизам, демократија, нацизам) и десницом (фашизам) идеологија «трећег пута» је остављена по страни. У годинама које су уследиле, она је и даље била заборављана или плански заташкавана, све до конца двадесетог века и другог чина «велике драме човечанства», која се играла у тих стотињак година. Наиме, након Другог Светског рата, десница више није постојала као политичка опција, па су привид политичког плурализма, односно поларитета, као фактора стабилности, играла два крила левице. Почетком деведесетих година двадесетога века дошло је до колапса комунизма и као политичка опција остала је само либерална демократија, односно капиталистичка плутократија. Ова хегемонија једне идеологије је свакако била неприродно стање друштва и закони природе налагали су да нешто мора попунити празан простор, који се појавио пропашћу свих њених противника.

За демократе неочекивано, тај простор попунила је идеологија «трећег пута», која је почела да се враћа у свест европских народа, тако да је већ почела борба Европе нација и Европе корпорација. Сулудо је очекивати да било која идеологија своју власт преда без борбе, па је тако не предаје ни демократија. У тој политичкој борби она покушава дисквалификовати свог противника представљајући га као «десницу», која је већ поражена, мада он то очигледно није. Мешање ове надполитичке идеологије са политичком десницом долази управо од те пропаганде и «навике» простог света да се на супротној страни левице налази десница.

Ако то прикажемо сликовито на примеру људског тела, где су политичка левица и десница уствари лева и десна рука неког човека, «трећи пут» би био глава тог човека. Ако би сте том човеку одсекли десну руку, то не значи да је његова глава сада узела улогу десне руке, она је и даље глава као што је и била.

Колико је светосавски национализам (борба за поновно успостављање духовно, морално и биолошки здравог друштва) идеологија супротна и различита како левим тако и десним снагама најочигледније је данас у времену глобалних комуникација и интернета. Довољно је погледати сајтове фашиста и видети колико су негативни њихови ставови према «трећем путу» и светосавском национализму, па их онда упоредити са идентичним изливима мржње на сајтовима левичара, односно нациста, демократа и социјал-демократа.

Док се левица и (некада) десница боре за успостављање глобалног, униформисаног, светског поретка по њиховој мери, светосавски национализам се бори за успостављање више поредака, односно за самопрофилисање сваког народа појединачно, одлуком само тог народа, без икаквог наметања било чије воље било коме. Као што видимо на примеру србског «светосавског» и руског «световладимирског» уређења. Како је ово првенствено хришћанска идеологија, сасвим је природна њена тежња ка слободној вољи народа, као колективног теодулског организма,