Љубавни јади!

Day 1,873, 14:23 • Published in Serbia Japan • by OpaGangnamStyle

Молим вас немојте ми замерити што пишем о нечему што нема везе с игром, али ето, рекох да поделим нешто с вама, своју, причу.

Пре неких шест ипо месеци, први пут сам пољубио своју садашњу девојку. Обоје имамо 16 година. Била је то друга девојка у коју сам се заљубио у свом кратком животу, а како ствари стоје, много више него икад до сад. То је вааљда та пубертетса љубав, нешто што је већина вас прошла, тај период пре него те неко зајебе и замрзиш све жене? Не знам... сазнаћу!

И тако, ишли су дани, а ја 2 месеца везе ни да је испратим до куће, увек је трчала до мог краја са заљубљеним очима. Пред море 2012, поклонила ми је меду, иако нам није било званично месец дана. Одлучих да се одужим, па кад смо се опет видели, одведох је на Партизан АЕЛ, пукох не знам ни ја како, 11 хиљада динара! Класично издркавање, Мек на Славији, Сокови, Собрањо Блек Рашн, Собрањо Коктел, једноставно се нагомилало... и после текме у такси, ето мене први пут у њеном крају!

Полако, временом, ето, иако и до дан данас можда 20 пута, ја ишах мало чешће до њеног краја. Хоћу рећи, почеле су нестајати те заљубљене очи, полако, али сигурно...

Онда је уследио први долазак код мене кући, па то прво натезање до скидања мајце, па све до првог момента када сам је видео голу. Данас је то сасвим нормална ствар, али што смо се више зближавали, мање је било занимљиво.

С њом сам прошао све те глупости, први оралан секс, секс сам имао и раније, али никада са невином девојком. Буквално су ми све фантазије испуњене.

Време је пролазило, а почеле су се догађати баналне ствари...

Ни једног тренутка, шта год да се деси, ја не могу рећи да ме она не воли. Једно смо за друго урадили доста, били ту кад је било потребно, чак и што се
поклона тиче, од ње имам зиппа, дземпер, кутију разлога зашто ме воли, и све такве стварчице.. Има и она графит, огрлицу, сат, парфем, плишану играчку...

Никад нисам био стипса, ишли смо у биоскоп, у кафиће, на примеријере, заједно за новака, нема где нисмо били... никад јој нисам дао да ми плати било шта!

За све то време, схватиш, дешавале су се разне ствари... заборавио сам њено остављање мене у 2 ујутро код ушћа, пешке сам по киши ишао кући... Заборавио да је рекла да иде с другарицама у играоницу, а отишла с тим другом... хвала богу знам га, и све људе оданде из играоне, знам да ништа није било, али свеједно, лаж је лаж, иако има поенте да бих направио хаос да сазнам да је с неким... Боли кад знаш да јој се тај дечко свиђао раније, мораш имати у глави да ће увек имати нешто према њему, иако је све прошла са мном...

Деси се много тога, а ти заборавиш на све, док тај други неко, сваку твоју грешчицу запамти... У данашње време, ја сам се често одрекао патика, дукса или фармерки, да бих њој удовољио одлажењем негде, и никад ми није било криво, па није ни сад! Како год да треба, трчим до баке до града, па назад, али паре ћу наћи...

Та иста особа то никад не види, не цени, да ти једноставно дође да прекречиш графит, да ниси купио ништа или жртвовао своје нешто да њој буде добро... Могао бих сад рећи милион ствари, али већ је довољно дуго.

Пишем ово и не могу ни сам да нађем начин како да укажем на поенту, па ћу покушати на сељачке.

Зашто неко не цени оно шта има? Да ли је свесна да је ово што ми имамо јако ретко и да би тешко исто имала са неким другим... Зашто и како да једноставно престанем да се оптерећујем свим тим стварима, како да то постигнем? Да ли стварно морам да сачекам да ме сјебе, да бих ето, изгубио жељу за било чиме осталим... Да ли је вредно да у почетку буде одлично а после уживам онолико колико и боли понекад када нисмо океј и слично... Ја капирам да су људи говна, али сам ја говно сам према себи, јер сам све што имам дао њој! Све сам жртвовао што се мог живота тиче, све јој дао што могу. Зашто сам толико ретардиран... да ме било ко други пита било шта, за неки савет, рекао бих му да греши или шта да уради, а ја знам шта би требало а то не радим... како да се променим? Не желим да стиснем зубе, не желим да одем, јер је волим... Радије ћу бити будала која је воли више него себе, него да је видим и пустим некоме другоме...

Најсмешније је што смо ми ето, још увек заједно, ништа се страшно не дешава, али некад је превише тешко... чекам дан када ће јој пукнути филм и када ћу је изгубити. А неби ми ни то губљење, тешко пало, кад би схватила колико сам је волео, мене боли то што она то као да не види...

Могао бих овако до сутра, очекујем неки одговор, неки савет, а опет, ништа ме не може променити, једноставно, мора се све то једном десити, иако сам мислио да сам већ прошао кроз ово, ипак нисам...

Хвала свима који буду прочитали ово, хвала игри што ми је омогућила да на папир напишем како се осећам...