Како спојити две тачке кратком цртом?

Day 1,749, 12:14 • Published in Serbia Serbia • by AdmiralSkaMolohov

Како спојити две тачке кратком цртом?Хоћу да са најкраћом линијом спојим две тачке. И да, ту најкраћу, скратим што је више могуће. Скоро да је не буде. Хоћу да се овако матор, или човек у најбољим годинама, опружим у прашини властитог детињства. А опет оног балавог себе држим што даље од времена овог и мене оваквог.



Дани као строј војника. Све један поред другог, личе, у линији. Без истицања. Призор не запиње поглед. И месеци као строј војника. Мислим и године. Једино бомбасто и вредно у оном што је давно било. Или је то моја носталгична душа створила. Пред лепотом и даље остајем погнут. Једино. Недостају ми речи да је опевам. Лакше ми иду тамне ноте.



Питају ме. Пишеш ли? Одговарам право. И лажем. И себе лажем. Паде ми на памет – као препуна врећа сам, отворена, из које не испада ништа. Због преплетености у малом простору. У пуноћи.
Колико припадам времену овом?
Да напишем: Мијат је испрегао коње. Кајасе ће касније смотати па их је само пребацио преко шарага кола. Увео их је у топлу засенченост штале у којој је мирисала слама и сан који ће доћи. Честити, коњски. Или ово: Водио је електронску конверзацију која му је полако постајала све више и више терет. Желео је изаћи из дијалога који није водио никуд. Има осећај да траћи време и везе на нешто што не води ничему.
Где је права мера? Како спојити две тачке кратком цртом? И бити задовољан.
Кратка црта између две тачке. Најкраћа. Извући потонуло, плутајуће потопити. Очајнички. Мелодраматично. Окренут наопако идем ка јуче.
Идем ка јуче окренут како било. И овако и онако. И шутам све пред собом љут, немоћан, љут тек тако. И атар ми бежи. Спаковао оно преосталог шарма у пластичне боце хербицида. Не видим, не отварам. Ни палити се не сме.
А кад је све мирно, мислиш, спавају поља наша, из сивила и нигдине, плаветнила, дремежа као хука све гласнија, бруј, хрка, песма узнемирујућа. Небо плаво цепа трака перјаница са ракетом на челу.

Сви су моји већ оврли. Без приче, и увек јуче. Као да се стиде. Жетва је у псовки. Псују се цене, они који их диктирају, техника и живот керећи.
Онако некад, овако сад. Како спојити те две тачке а бити задовољан?