Join the new world

еСрпскиХерој, МаркоЖиванчевић. Достава 🙂

Испада к'о да пишем ово само за вас двојицу, али небитно, драго ми је да вас интересује, и можда вам се и свиди.

ИЗВИНИ, ТАТА.

Био сам самохран отац, моја жена је била луди нарцис који није знао како да брине о себи зато је наш развод био као благослов за мене. Када смо се развели, добио сам старатељство над мојим малим сином, који ми је био све! Имајући у виду да је та...та ВЕШТИЦА била ван куће, и што даље од мог сина је била утеха, али у неким тренуцима било је и тешко без помоћи.
Радио сам скоро стално, и стално сам унајмљивао дадиље или сам звао моје родитеље да брину о мом сину док сам ја на послу. Увек сам хтео да унајмим, тако рећи, родитеље да брину о мом сину..јер сам њима једино могао да верујем потпуно. Али било је и дана када сам морао да се скрасим и са Милицом, једина дадиља која је била доступна у већини случајева. Никада ми се није свидела Милица, јер је и мало неодговорна. Она би често провела тај посао који сам јој задао, преко телефона брбљајући са њеним другарицама, уместо да обраћа пажњу на мог сина! А кад год би чула моја кола како се приближавају кући, спаковала би се и пројурила кроз задња врата као..као метак. Била је прави трн у прсту, али она је била све што сам могао да нађем.

Једне ноћи сам дошао кући, и позвао њено име...али, није било одговора. Кућа је била тиха, и мирна, као гробље. Препоставио сам да је отишла, јер сам се вратио кући, па нисам обратио пажњу на то што она није била присутна. Дошао сам у дневну собу, и угледао мог сина на врх степеница, како седи у својој пиџами.
"Еј, сине," дозвао сам га, али онда сам угледао његов израз лица, као да је видео духа. Зенице проширене, бледо лице. Страх га је одузео.
"Је л' си добро, шта се десило?!" Ах, родитељски инстинкт.
"Имао сам ноћну мору, тата," рекао ми је, пре него што се сјурио низ степенице да ме загрли, "било је тако страшно.." Осетио сам да се баш потресао.

"Шта се десило у ноћној мори?" Упитао сам га, пре него што ме је загрлио још јаче. Знао сам да нешто није уреду.

"Ходао сам низ ходник, и онда сам чуо Милицу како певуши, слушала је музику. Сакрио сам се на врх степеница, где је био мрак, да ме не би видела, и тако сам је шпијунирао како ради домаћи. И после неколико минута, видео сам како се врата иза ње отварају полако. Угледао сам...то биће, то чудовиште!! Био је јако висок, и црн, црн као мрак! Имао је дугачке руке, руке до колена. И црвене очи, као крв. Зуби су му били као сабље, оштри, видело се из даљине. То чудовиште је стајало иза ње, и тешко дисало, она га није чула, јер је слушала музику." Рекао је он, док се тресао.

"Настави, сине" Рекао сам, забринуто.

"Па, то чудовиште ју је гледало дуже време, и онда је махнуо руком ка орману у дневној соби. Врата ормана су се отворила, и изашло је још једно чудовиште исто као он! Милица је била сконцетрисана на домаћи, и на музику па није обраћивала пажњу. А и било је мрачно па га није приметила. Та два чудовишта су је гледала једно време, док ово друго чудовиште није махнуло ка прозору, гледао сам у прозор, и као дух, треће чудовиште је прошло кроз њега! Била су ту 3 идентична чудовишта. А онда су друго и треће чудовиште махнули ка подруму, и одатле су дошла још два чудовишта, било их је 5. Био сам толико уплашен, тата...али сам покушавао да будем тих, како ме не би приметили."

"Сви су гледали Милицу једно време, док једно чудовиште није кренуло да...да вришти, да реже као лав. Оно је било много горе него него рик лава. Горе од диносауруса. Оно је било....ужасно, срце ми је куцало све јаче и јаче. Тај јецај ми се забио у свест као метак, никада га нећу заборавити. Није га чула...а онда је то чудовиште рикнуло још јаче, она је само направила збуњену фацу, и трепнула. Молио сам се да неће да се окрене, молио сам се, тата...али она се окренула. Она је вриштела, и вриштела и плакала, и била је беспомоћна. Онда су сва 5 чудовишта отишла до ње, и зграбили је. Почели су да јој кидају удове. Да је сечу на комадиће. Оно је било ужасно, крв и црева, свуда! Њено срце је пало на дну степеница, видео сам како је и даље куцало...Онда су чудовишта појела све што је остало од ње и срце, и полизали крв из собе, СВЕ!! И онда су се, као синхронизовано, вратили одакле су дошли. Био сам толико уплашен.."

Привукао сам сина ближе ка себи, како бих га загрлио док је он плакао. Пољубио сам га у образ у нади да ће моћи некако да се смири..

"...Шта се онда десило, сине?"

"Ја...ја сам отишао до комшија по помоћ, мислио сам ако одјурим довољно брзо кроз врата, ОНИ неће приметити, и неће ме ухватити, трчао сам најбрже колико сам могао. Али су ме шчепали одједном. Ухватили су ме сви одједном, били су толико страшни тата, тако високи...плакао сам и вриштео. Хтели су да ме раскомадају на делове и поједу...када...када..."

"Шта се десило, шта је било?"

Шћућурио се, док је плачући покушавао да исприча наставак приче.

"Можеш мени да кажеш било шта, сине... шта се десило?" Мазио сам га по глави док је покушавао да се сабере и да исприча наставак.

"Ја...рекао сам им да ако ме пусте...задржаваћу те довољно дуго кад дођеш кући, да могу и тебе да ухвате, тата...а мене да поштеде.."

Све је било тихо на тренутак. И у том тренутку, испуњен страхом, чуо сам неколико врата како се отварају по целој кући. Син је закопао његову главу у мојим грудима...и реко са дрхтавим гласом..

"Извини молим те, тата..."