Join the new world

Духовно, а не материјално, мора да постане мера људског богатства


Некад један од најбољих кошаркаша света прича о одласку са Олимпијских игара, језивом Шумахеровом искуству, мистерији око Трајка Рајковића, свађи са Зораном Ђинђићем, истини о Соњи Хени, лажној и истинској љубави, потреби за женама...

Непријатељи Љубодрага Симоновића Дуција кажу за њега да је луд, а он је могуће је , по свему што пише и говори, испред времена у коме живимо. Пре четрдесетак година био је један од најбољих кошаркаша света. Али, кад је суочен са ставом Међународног олимпијског комитета (МОК) да екипа дрогираних спортиста остаје у такмичењу, напустио је Игре у Минхену (1972) и променио мишљење о вођама спортских догађаја. За њега је, од тада, врхунски спорт само „рекламни пано великих компанија и гладијаторска борба „робова”, а не надметање и ослобађање човека кроз игру”.

Рођен је првог дана јануара 1949. године у Врњачкој Бањи у браку Јелене и Јеврема, фризера из Краљева. Школовање је завршио у Београду. Дипломирао је и магистрирао на Правном, а докторирао на Филозофском факултету. Написао је шет књига: „Побуна робота”, „Професионализам или социјализам”, „Олимпијска подвала”, „Спорт Капитализам Деструкција”, „Филозофски аспект модерног олимпизма” и „Нови свет је могућ”.

Имао је два брака. Први са Светланом, а други са Милицом. Са Светланом има Игора (3😎, са Милицом Ивана (30) и Дуњу (29), а од Игора унуку Тару. Уз њега је сад, на мансарди коју је, углавном, сам саградио, Галина, бели ретривер.

Кад сте ушли у свет спорта?

Имао сам десет година кад сам на терену Слоге у Краљеву убацио прву лопту у кош. Потом сам из Слоге прешао у Црвену звезду са којом сам освојио Куп Европе. А већ у седамнаестој години сам одиграо прву од сто девет утакмица за државни тим Југославије. Са селекцијом сам освојио четири титуле. Били смо три пута прваци Европе и једанпут најбољи на свету. У међувремену сам седам пута био члан најбољег састава континента. И све то до моје двадесет треће године, до Олимпијаде у Минхену (1972).

Шта се догодило у Минхену?

Изгубили смо од Порторика (74:79), али двојица њихових играча имала су, на тесту, позитиван налаз. После нашег протеста одлука МОК-а је била да се резултат призна! И једногласно смо одлучили да одемо са Игара. Међутим, сви играчи , сем мене, су под притисцима из Београда променили одлуку.

И шта сте им казали?

Само једно: „То, што ће Југославија остати на Играма, нико, никад неће да нам опрости”. Ипак, нису прихватили мој став. А кад сам пошао из олимпијског села нико није дошао да ме испрати. Е, то ми посебно заболело. Био сам, после догађаја у Минхену, привремено искључен из државног тима. Ова казна требало је да траје шест месеци. А то је, уствари, било заувек.

Где је све било допинга?

На основу докумената које поседујем допинг је масовно био присутан у свим спортовима. Кошаркаши у НБА лиги су, још осамдесетих, узимали кокаин. А у фудбалу је све о допингу написао Харалд Шумахер, немачки голман, у књизи „Почетни ударац” у којој је описао и како су Немци освојили титулу првака света 1986. године у Мексику. Доктор им је, укупно, убризгао седам хиљада инјекција. Шумахер после тога дуго није могао да контролише мокрење, патио је од несанице, није могао да има сексуалне односе...

Да ли је тога било код нас?

Не знам. Али, сигурно не тако јавно како је то доживео Шумахер и његови саиграчи. Али, наш Трајко Рајковић, центар државног тима, је умро 1970. године из још необјашњених разлога. Догодило се то кад смо освојили титулу првака света у Љубљани. То памтим као велику мистерију.

А како сте ви прошли?

Постао сам отац у време Игара у Минхену. Родио ми се Игор. Завршио сам факултет и уписао магистарске студије. Хтео сам одем и из клупске кошарке. Био сам срећан, али и забринут. Звезда ме уцењивала. Претили су ми одузимањем стана, ако се не вратим. Моја супруга Светлана је добила маститис, изгубила је млеко. Није могла да доји Игора... Одлучио сам тада, уз одређене услове, да се следеће сезоне вратим у клуб, а у току лета сам отишао у Енглеску због језика.

Шта вам је дала Енглеска?

Сем језика стекао сам и једно лепо искуство. Тај колеџ је имао женску и мушку кошаркашку екипу, па су предложили да у утакмици ова два састава играм за женски тим. Пристао сам. Пет минута пре краја водили смо са десетак разлике. Постигао сам све кошеве, јер девојке су били нежне, а младићи снажни. Али, мој „тренер” је била милитантна феминисткиња која ме извела из игре и мушкарци су победили.

Који још пораз памтите?

То је онај кад је политика нове Србије, ове после Октобарских промена, била јача од мене. Пре полагања докторске дисертације код професора Михаила Марковића, на Филозофском, желео сам то да учиним на Факултету за физичку културу са тезом „Спорт у свету филозофије игре”. Али, одбили су ме само зато што сам јавно критиковао Ђинђића и врхунски спорт.

Да ли сте познавали Ђинђића?

Били смо 1987. године заједно у Франкфурту. Нисам могао да добијем посао у Југославији, па сам прихватио позив Бамберга да будем тренер. Немци су ми нудили држављанство, јер моја баба је Немица, али то сам одбио. Зоран ми је рекао да сам будала што не прихватам ову понуду јер бих зарадио милионе марака. А из мог рада „Олимпизам и фашизам” Зоран је тражио да избацим све тезе о вези Пјера де Кубертена, оснивача модерних Игара, са фашизмом, па смо се посвађали. Зоран је, уз то, тврдио да је демократија слобода капитала, а ја да је демократија слобода човека...

Слобода је лепа, али како сте живели?

Јако тешко. После развода са Светланом, био сам у браку са Милицом. која је, као технолошки вишак, остала без посла, а имао сам двоје деце... Да би могао да зарадим неки новац био сам спреман на све, па и да у Норвешкој радим на нафтној платформи, да будем конобар, столар...

А зашто не и тренер?

Тренирао сам и две кошаркашке екипе у Трондхајму, мушку и женску. А био сам и предавач на факултету, али су ме избацили после месец дана. Нису могли да ми опросте моју причу студентима да је њихова спортска легенда, клизачица Соња Хени, 1936. године, у Гармиш-Партенкихену, у Немачкој, играла танго са Хитлером, што је историјска чињеница, а не бајка.

Да ли су и бајке, по некад, опасне?

Како да не. У причама за децу врло лако може да се схвати природа капиталистичког друштва. Углавном су то расистичке приче којима се васпитавају деца. На пример она о Тарзану по коме белац у џунгли господари црнцима... А „Црвенкапа” је најгрознија прича икад испричана: „Болесна бака лежи сама у сред шуме, а добра мама шаље црвенкапицу да баки носи колаче, а ту је и вук”..! Па сваки нормалан човек би ту баку довео код себе да је лечи...

А да ли је бајка и ваша прича?

Гледам на спорт као на симболичну појаву. У спорту сад владају принципи на којима је заснован капитализам: „Човек је човеку вук”, То је логика профита. Тиме се уништава хуманост. А ја тврдим да би требало улагати у телесну културу и у покрет повратка природи који се заснива на принципу „Човек је човеку човек”. И духовно, а не материјално, мора да постане мера људског богатства. То је прави спортски пут.

Где је жена у спорту?

Мушкарац је у врхунском спорту деградиран једанпут, а жена двапут. Мушкарац је у спорту робот, а жене се прво решавају свог женског бића, да би постале „мушкарци”, а потом постају роботи. А то је монструозно.

Шта је за вас љубав?

Постоје две врсте љубави: лажна и истинска. Лажна љубав је везана за симболе какав је новац, а истинска љубав је заједничка борба њих двоје за свој слободан свет.

Чиме вас привлаче жене?

Имам потребу за женама као еротско биће. Жену доживљавам емотивно, духовно, интелектуално...

Да ли сте верник?

Верујем у човека, али не у Бога. За мене Бог не постоји. Али, постоји Бог као естетска идеја. Истинска религиозност је везана за хуманистичке симболе. То су: љубав, међуљудски односи, став према космосу...

Коју музику волите?

Ми смо имали кућни оркестар. Ја сам свирао прву, а брат Владимир другу виолину, отац хавајску гитару, мајка је певала, а чика Бркић, наш учитељ, флауту. Свирали смо Дворжакову „хумореску”, па Брамсову „Мађарску игру број пет”, Штраусове валцере, народне, староградске песме...

Како сад живите?

Добио сам пре две и по године националну спортску пензију и то ме спасло. Нису ми дали да радим. Нису ме примили ни у друштво књижевника, а написао сам шест књига. Шверцовао сам се у градском саобраћају. Јео сам, углавном, само кромпир и лук. И мој пас је живео боље. Комшије су му доносили коске...

ИНТЕРВЈУИ

Љубодраг Симоновић Дуци