Интернет

Day 1,536, 12:24 • Published in Spain Serbia • by Zaeban Covek

Поштована браћо,


Сматрао/ла сам да би било неумесно да пишем "опроштајни" чланак у својим новинама те сам се определио за овај шунд магазин другарице Неебани, она је ипак краљица патетике.



Патос

Са интернетом сам се први пут срео у својој 24-ој години. Мислим, први пут без нечијег надзора.
Био сам старији од већине вас који играте ово.
Интернет је смрт за нестабилне људе, за сањаре и тако тај олош.
2005-е сам последњи пут упознао особу и комуницирао с њом а да то није имало некакве везе са глобалном мрежом.

Бирао сам улоге.
Дуго сам био девојчица која игра каунтер страјк, ломи пубертетска срцађу и псује мајке на националној основи.
Онда сам имао/ла и неку одговорност, администрирала, и леп сам посао радила, није било варања, псовања и тако тих глупости на мом серверу.

Затим сам био затуцани четник на неком форуму ових радикала, шта су већ, то није било претерано занимљиво осим кад ухапсе Караџу па крене трол парти.






Ту сам и чуо за еРепублик.
Неко је окачио неки хрватски клип. Тад су нас брисали па је неко "врбовао" људе причицама о НДХ.
Касније ћемо о еРепу.

Хтео сам да кажем ... Ја немам успомене на људе, разумете, то је све мртво у мени, имам само успомене на слике.
Кад ходам не размишљам о себи, свом животу, амбицијама, било чему .. размишљам о сликама.То је неутрално. Ствара неку благу пријатну утрнулост.
Ове године сам помислио на свој мозак. Како је ... како је сасвим омлитавио.
Без изазова, без притиска, без оне нервозе, оне напетости која те тера да будеш жив, да будеш присутан.
То је стање горе од смрти.

Када сам преживео покушај самоубиства (у ери пре интернета), оптеретио сам ум и тело максимално.
Хиљаде мисли у минуту, параноја, хватање за главу .. али и кретање.
Ишао сам негде.
Одвратно је живети без икаквих амбиција, жеља, циљева.

Да се разумемо, не мислим да је интернет крив за то или да је то ђавољи изум који има само негативне стране.
Једном нисам имао приступ нету 5 месеци.
Било је подношљиво .. осим увече.
У том периоду сам остао и без сестре (није умрла, отишла је, а претходних деценија нисмо намакли 10 дана раздвојени).
И ноћи су биле тешке. Не досадне, увек сам умео да забавим себе, као матор коњ јурцао сам по соби за неком лоптицом или триповао како спасавам неку клинку па ме она пољуби из захвалности, дакле није било досадно.
Било је јебено.

Гледам људе који кењкају о самоћи, о депресији, о црнилу, а у недељу дана имају два сата сами са собом.
Мрзим кретене који 50 година серу о самоубиству а за тих 50 година нису скрпили муда ни шаку таблета да прогутају. Бар да могу да кажу да су пробали.
А опет, ту су. Трују. Преко интернета. Мисле да све знају.
Да, неко ће рећи да ово важи и за мене.
Важи. Али сам се потрудио.
У једном тренутку.
Људи који су разговарали са мном озбиљно, људи до којих ми је стало, знају да сам се трудио да им истерам те глупости из главе. Никог нисам охрабривао. Али ни лагао о тим стварима.



Ерепублик је тренутно једна од најлошијих игрица "на тржишту".
Толико лажи, дебилизма, лицемерја.
Али не знам никога ко и даље игра еРеп јер му је стало до дешавања у игрици.
Има ових нових напаљених, хамстерових (будућих?) пионира, али реално, у тој групацији нема никог вредног поштовања.
Оно што је парадокс у игрици, јесте да је једна тако упакована лаж, једна глупост окупила толико квалитетних људи. То је нарочито било видљиво у В1. Људи који никада не би могли да се сретну ни на једном другом месту. Само ту и тад.
И захвалан сам свима што су били део мог живота ове две и по године.
То ми је значило више него "просечном" играчу ерепа, нисам сигуран да бих изгурао довде да нисам имао тако нешто да ми одврати мисли са ... овога овде.

Посебну захвалност дугујем девојкама које су учиниле (биле спремне да учине) нешто за мене-
Хвала Индири, Ивани Младост Патковача, Пегавац, софки.
Хвала и малецкој што је зауставила време за мене и што се играла са мном игре присуства. Шта год да се деси, моја захвалност је ту.



Немам шта да вам делим, послао сам неке голде шабану за Тесле, и пегици сам дао, хвала пегице, увек си била смешна и ведра и детињаста.
Хвала Трупцима што су трпели моју нарав и хвала ССФу који је одлучио да промени име у "43/30" како би очувао успомену на мене.

Добро. Да не тупим даље.
Будите добри и учините ми једну ствар за крај- Уздржите се од ретардираних коментара.
Савети за бољи живот, патетисање, исфорсирани оптимизам и тако те глупости.
Знам да немам права да тражим, али учините ми.


P.S. Имао сам 140 мултија и зарадио 300 евра од игрице.
Све сам потрошио на марихуану и алкохол


_______________________


m.


Знам да сте се увек питали како звучи киша с мог прозора