Патке

Day 1,493, 16:55 • Published in Serbia Serbia • by m-e-pTaB

Кад си дошла тамо
знао сам да си дошла због мене
Знао сам одмах
Знао сам све време
То ме је упропастило
Нисам желео да будем ту.
Желео сам да будем мртав.
Мислио сам како сам све упропастио.
Све си упропастио.
Онда, знаш ...
Моје биће не чини стопроцентна срамота.
Остало је мало радозналости.
И онда знаш ... онда сам хтео да ти погледам у очи.
Али тешко је то извести тако да ти не видиш мене.
Зато нисам то урадио.
Читавог живота размишљам у шаблонима.
О свему
О људима
О дешавањима
О женама
Жене идеализујем
Или не постоје
А ето, тад си ти била ту.
Нисам могао нигде да те сместим.
Мислио сам како си несавршена.
Онда ..
Онда ми се то свидело.
Тај осећај.
То, како је стварно.
Како је то као живот.
И како могу да учим.
Ту и тад.
Схватио сам
Докле сеже та моја затуцаност
Ретардираност.
Да, играо сам се са тобом.
Нисам имао никога.
Осим тебе.
Нисам имао где да одем.
Све је било неспретно.
Све је било ван шаблона.
Ђубре је било свуда.
Све је било тако далеко од савршеног.
И зато ми се свидело.
Никад нисам могао да досегнем савршенство.
Зато сам се и упропастио.
Јер сам био глуп.
Не причам о женама.
Причам о обичном дану.
Никада нисам одрадио дан и рекао себи - Данас си био добар.
Нисам умео да задовољим сопствене критеријуме.
Па сам изабрао другу крајност.
Још увек сам ретардиран.
И морам да се борим с тим.
Морам да будем сам.
И да пиздим на себе.
И да дозволим уму да ме .. преведе.
У мирнију фазу.
Једном ми је било тешко.
Био сам негде.
Где сам увек.
И тада ...
Тада си и ти била ту.
То је био први пут.
Да је неко био ту.