Join the new world

Већ дуго нисам ништа писао, нигде инспирације ових дана, тако да сам данас решио да на силу напишем нешто. Не знам зашто, не знам шта, али писаћу, чисто да би још један чланак изашао са ових новина, и чисто да бих још неки документ у ворду сачувао као мојих руку дело у некој тамо виртуелној игрици.

Обично кад не знаш шта да пишеш или причаш, почнеш лепо да се жалиш, то ретко ко воли да слуша, а сви воле да их неко слуша кад се они јадају. А пошто мене нико не слуша, него и оних пар што су почели да читају вероватно ће сад стиснути кућицу и заборавити на овај чланак, ја ћу сад да вам се изјадам. Дакле, да се жалим, сад је проблем на шта ја то могу да се жалим? Сит сам, чист (мање-више), седим у фотељи испред лап топа и куцам неповезане речи у неком виртуелном неповезаном тексту. На љубав такође не могу да се жалим, на време? Јебига имам јакну. Ето ипак ми жалопојке не иду.... једино могу да се жалим на мој мозак, и то што уме да искреира депресију којој је разлог не познат, а ипак је таква да ме тог тренутка мрзи да живим. Да бре, одлазим психички у *****, и то са својих 18 година, са 50 ће ме вероватно враћати са ограда неког од новоизграђених београдских мостова. Јебига, тако то иде, не може све да буде идеално, а и зашто би било, није интересантно. Сад ево читам шта сам написао, и схватам да је моје јадање сувише кратко, јеботе у две реченице је стало да лудим. А људи умеју две стране да напишу о цени паприка на пијаци. Јел то до мене или су други стварно толики уметници у преопширном трошењу хартије и дрвећа?

Али није све ни тако црно, кога је брига што лудим кад сам данас успео да узмем своју прву БХ медаљу.Јесте, држава у проблему а ја ловим БХ. Шта ћу патријотизам ми никад није био јача страна. Не поносим се тим, али не кријем. Да, БХ сам узео у Аргентини, у неком скроз небитном РВ-у у коме сам чак навијао да страна против које сам се ја борио врати зид назад, само да би се битка што пре завршила. Продајем се за 5 голда, злато на профилу......а могао сам синоћ да ударим 600 000 против Хрвата и тако помогнем Мексику да можда победи у оној тесној побуни. Стуб срама? Ломача? Дајте људи бар будите оригинални, нећу да завршим као сви други...

Иначе, постаје нам помало монотоно у еСрбији. Да ли зато што смо се испуцали кад се уводило КиМ или нешто друго, али ово је први пут за ово кратко време колко играм игру, да уопште нисам пратио ко су председнички кандидати, које и какве куле и градове обећавају. Просто сам петог дошао и стиснуо воте системом еци-пеци-пец, а срећни добитник није добио изборе. Можда је и боље тако, бар мој глас неће бити одговоран уколико ишта нестане са државних рачуна. А и да јесте, није нестало са мог налога, увек могу да тражим држављанство у Северној Кореји. Ових дана, су ми складишта пуна лебова које наравно нећу ником дати, него вам само мало правим зазубице и хвалим се. Овом реченицом можда навучем десетак лаковерника који ће стиснути в+с очекујући хлеб за то. Жао ми је, али суб само ако вам се свиђају моје небулозе (вероватно их зато и има овако мало). Додуше, ко зна, кад сам јурио оно злато по Аргентини, можда једног дана будем и златно пенкало јурио са лебовима, многи су свашта рекли па порекли, можда и ја завршим тако.

Ја мислим да је ово довољно за вечерас, чак и оно мало што је стигло овде мислим да више нема воље да чита, тако да ја вас поздрављам, а ко зна, можда се за коју годину сретнемо негде на психијатрији. 