Коме снага у топузу лежи...

Day 1,442, 11:06 Published in Serbia Venezuela by Mucuchies



ПИСМО ЧИТАОЦА:

Коме снага у топузу лежи...


Остатак (надам се) знате. Обично не волим да пишем, пошто је то тако спороооо🙂 Али... недавна дешавања у игри су ме испровоцирале да то ипак урадим.
Изгледа да неки људи овде бркају ствари, па мисле да је ова игра Facebook или тако нешто. Не праве разлику између RPG и других игара. Ова игра, ма како то смешно звучало, ипак има више особина једне online multiplayer rpg стратегије, него нечег другог. Имаш свог лика, који је на почетку слаб и сиромашан, временом скупљаш искуство и снагу, као и новац, и тако напредујеш у игри.

Поента са играњем је у томе што игра нема непосредне везе са реалношћу, па тако, у њој можеш да радиш и неке ствари које не би могао у стварности (на пример да будеш посланик или председник државе; да учествујеш у рату, а да не погинеш; да будеш савезник са неким с ким не можеш у реалном животу; да се дружиш са људима, које никада не би ни срео...)
Међутим, примећујем одређен број људи, који кроз игру покушавају да исправљају неке криве Дрине из стварног живота, или да лече неке своје личне комплексе, несхватајући да игра служи за дружење и опуштање, а не искаљивање беса и незадовољства и ширење мржње. Њима могу само добронамерно да поручим да заобиђу ову игру, јер се овде не решавају велика историјска, политичка и економска питања, која њих толико боле. Боље да узму да играју неки FPS и тамо искале свој бес и негативну енергију на NPC-ијевима, уместо што овде загорчавају живот онима који су дошли да се забављају и друже.

Такође, појавио се велики број нових играча, који тек што су почели да играју, а већ сматрају да све знају и да се у све разумеју. Одмах почињу да пишу чланке, врше којекакве анализе и да деле „мудре“ савете. Да не помињем коментаре, које остављају по туђим текстовима, а који су понекад далеко ван граница икакве пристојности. Њима могу да поручим да мало више слушају, а мало мање говоре. Јер, коментар који оставите на неки текст само открива какви сте као личност. У овој игри постоји читава плејада играча, који је играју веома дуго (две па и три године). Међу њима их има доста који више нису са нама. Немојте да заборавите да еСрбија не би била то што је данас да њих није било и да се нису трудили да је доведу до овде. Пре него што почнете да коментаришете њихове текстове, запитајте се, колико сте ви учинили за еСрбију (са својих 3-4 месеца играња)? Колики сте ви influence донели еСрбији, а колики они? Коју сте ви то битку добили сами? Коју сте дипломатију применили? Ви мислите да сваки војник на фронту зна зашто је баш ту? Па да је тако, не би било војника. Сви би били генерали.

Ја, лично. Почео сам да играм ову игру пре годину и који месец дана са намером да што више помогнем и допринесем еСрбији. Ниједан дан нисам пропустио да радим и тренирам. Пратио сам шта се дешава. Ћутао и учио. И дан данас немам своје новине, нисам члан ниједне странке. Тек од скора сам постао члан једне јединице (на љубазан позив пријатеља). Дуго времена нисам ни гласао на изборима, јер нисам знао ко је какав (треба времена да упознаш људе🙂 Сада редовно гласам за свог пријатеља. Једино због њега и излазим на изборе. До недавно нисам уопште коментарисао текстове (док нам нису увалили коску - референдум).

Онима који су у ову игру дошли, зато што су негде чули или прочитали да постоји нека игра где су Срби главни, па су умислили да могу овде да се иживљавају над неким, типа: „Сад смо ми главне баје у крају. Има све да их изгазимо. Србија до Токија. Нож, пица, гибаница и сл.“, могу слободно то да забораве. Наша еДржава је овде где је сада, не због тога што смо ми јачи од свих, него зато што имамо савезнике. Имали смо прилике, у скоријој прошлости еРепа, да видимо шта бива са еСрбијом када дође до дезорганизације унутар савеза и када нам зафали пријатељска подршка.
Један наш, тренутни савезник, кога толико сви помињу од референдума, такође има проблема са налетом еОмладине, пуне себе, која има исте симптоме као и део наше. Њима ће се то највероватније обити о главу, а може лако и нама то да се деси. Не би ме чудило, да се наше „усијане главе“ касније не би окренуле и против неких важнијих савезника.

А сада! Нешто за све оне који величају рат, који су задојени мржњом и воле крв. Сви ви, који сматрате да је рат нешто праведно, херојско и узвишено, знајте да из рата увек излазе само три војске. Прва је војска уплаканих мајки и удовица. Друга је војска ратних инвалида и сирочади. А трећа је војска ратних профитера и кукавица. Нема ту ничег узвишеног и херојског.
Питао бих вас, шта бисте мислили о рату и борби, да сада, овога тренутка, стојите у рову, у блату и води до колена и гледате у непокретно тело до вас. Тело чије је лице унакажено до непрепознатљивости. Тело човека, с којим сте, до пре пола сата, причали и делили последње парче хлеба. Једино што чујете је звук артиљеријских пројектила, који разносе земљу око вас и пушчаних зрна која бију у грудобран испред вас. Бога молите да граната не упадне баш у ваш ров. После жестоког баража следи кратка пауза и тишина пред јуриш непријатеља. Окрећете се около и последњи пут посматрате оне које можете да видите. Видите страх на лицима, баш оних који су се највише хвалили и дичили својом храброшћу и који су први полетели да пођу у рат. Тек су ретки они на чијем се лицу види прибраност и одлучност, а то обично буду они које су највише исмевали и за које су мислили да ће први пући у рату. Следи јуриш уз громогласну буку и вику. Паљба на све стране. Општи хаос. Ту ништа не значи, ко је колико храбар. Ко је прошао најбољу обуку. Ко је остао хладне главе. Све је ствар чисте вероватноће. У том метежу осећате изненадни удар у груди. Почиње да вам се врти и падате на земљу окренути лицем према небу. Подижете руке и угледате крв. Своју властиту крв, која лије из ране на грудима. У тренутку схватате да је готово, јер почињете да се гушите у сопственој крви. Тада, скрећући очи ка небу, почињете да се питате, да ли је могло да буде другачије? Да ли је све то било потребно? Почињу да ван надиру слике из детињства, када сте били безбрижни и када сте знали да има ко да пази на вас. Сетите се својих родитеља пуних љубави и бриге, како вам дају поклон и честитају десети рођендан. Тог благог осмеха мајке, који вам говори да ће све бити у реду. Тада видите своју девојку или жену и схватите да је више никада нећете додирнути. Да више никада нећете лећи у постељу са њом и осетити њену топлину. Топлину. Постаје вам хладно. Све хладније. Видите своју децу и схватате да у животу нема Save Game па ћу да наставим где сам стао. Из њихових уплаканих очију почиње да извире нека чудна беличаста светлост, која бива све јача и јача... Превише је касно да се ишта измени.

Шта мислите, какву би вам причу тек испричали сви они који су широм планете страдали у свим досадашњим ратовима и биткама у историји.
Живот је само један. Сада и никад више. Нема поправни. Нема опет. Живи га пуним плућима и уживај. Немој другима правити проблеме. Помози им, ако можеш. Ако не, немој им стајати на муку.
Да не бисте помислили да сам неки много мрачан тип и да бих овај текст завршио неким забавнијим стварима, ставићу на крају неколико добронамерних примедби. Више као шалу. Немам намеру никога да прозивам или увредим. Гледајте на њих као на зезање.

Српска иронија:
Шта мислите, како би реаговале наше драге комшије шахисти на то да већина четника у Србији навија за фудбалске тимове са комунистичким називом (Партизан – знамо ко су били партизани, Црвена Звезда – петокрака, Пролетер и Раднички су такође појмови из тог времена). Како то да не навијају за Слободу, Слогу, Рад, пази сад... Хајдук🙂 Ако буду мењали имена, већ могу да видим нове називе горе поменутих клубова: Равногорац, Кокарда, Четник, Борачки. Не знам да ли комшије у лепој њиховој имају клубове са револуционарним именима.

Упутство за употребу Срба:
Пошто се ми Срби веома тешко мењамо и имамо устаљене моделе понашања и размишљања (у највећем броју случајева), није тешко схватити што стране силе тако лако манипулишу нама. Американци би могли чак и упутство за употребу да одштампају. Нешто као: За потпалу употребити Косово, уз помињање броја 1389 и речи Турчин. За доливање уља на ватру поменути број 41 и реч Усташа. За ватру до коске поменути неки број између 91 и 98 и речи Балија, НАТО и бомбардовање. Да бисте их натерали да негде оду или уђу, обавезно ставити знак „Забрањен пролаз“ или „Забрањен улаз“. Уколико их треба натерати да нешто ураде треба употребити магичне речи: „Немој случајно то да урадиш!“ или „П*чко једна, немаш м*да то да урадиш!“. Када је ватра прејака и почне превише да се шири тј. може и неко ко не треба да се опече, примениш ону стару, која овде увек пали, Завади па владај. Обавезно на крају, за гашење, почети са причом око партизана и четника, патриота и издајника,Партизана и Црвене Звезде. То ће довести до смањења броја истих и слабљења њихове снаге. Проверено ради, већ 2000 година🙂



И за крај:
После толике приче о набијању на колац. Није чудо што је некима д*пе зинуло.

Надам се да се нико није нашао увређеним, иако сматрам да ће текст попити уобичајно пљување.

На крају желим још да се захвалим свом уреднику и издавачу што је био толико храбар и луд да овако нешто објави. Живео!


Леонард78