Стрпљива песма

Day 1,399, 12:01 • Published in Serbia Serbia • by Aleksandar Simic



Стој Србине мој,стој,
још ти није време за бој.
Ори земљу, рађај децу
и моли се своме свецу,
Србине мој.
Нек'ти песма срцем пламти
да се Србин и по том памти,
да ућуте пробисвети
што ти хоће све отети,
ори, рађај, гунђај, мрмљај,
али своју земљу не дај,
Србине мој.
Са те земље да оснажиш,
са том децом да одважиш
и са вером да поразиш.
То су твоја та три прста
међу које те и сам Бог сврста.
Стој,Србине мој,стој,
још ти није време за бој,
погни главу, савиј леђа,
пусти да те свако вређа,
ори, рађај,чекај, гледај,
али своје ником не дај.
А кад ти земља донесе рода
и кад те деца подигну са пода
где су те Србомрсци приковали,
кад ти из тмине олуја провали
кад у теби срушене цркве јаукну,
о како ће нељуди тад да устукну.
Уплашиће их из очију пламен,
саплитаће се од коров и камен,
од гробља и бела робља,
од цвеће и угашене свеће,
од руку што више молити неће,
ни под земљу неће моћи да се скрију
од твојих правде жељних очију
Србине мој,
али сада стој,
јер ти још није време за бој.
И ћути,само ћути.