Join the new world

Чим смо прешли границу Стјепан је стиснуо гас-папучицу упркос томе што је сав пут био испуцали асфалт. Могло се осетити како се под точковима распадају остаци асфалта. Окренуо сам се да видим да ли је то збиља тако и изненадио кад сам видео да асфалт и даље стоји на месту као да је везан неком невидљивом силом.Џевад је стајао држећи се за ветробан и пуштао урлике задовољства најављујући лов. Хтео сам да уживам у том чудном осећају вожње по испуцалом асфалту и молио сам Стјепана да мало успори, али ме је он игнорисао. Повремено би налетели на неку рупу и џип би поскочио, а Џевад који је стајао би пао натраг у седиште. Али врло брзо би опет устао и вриштао што је већ прелазило у досаду. Са мојим уживањем у вожњи је било завршено. Посматрао сам бесан, док сам стискао шипку изнад мене, у шуму која је због брзине више личила на нејасне обрисе. А онда се догодило, то...

Асфалт је био врео. Осећао сам његов мирис помешан са траговима гуме. Мислио сам да је у мени све поломљено али за дивно чудо сам остао цео, без икаквог прелома, уз само неколико огреботина. Уставши сасвим лагано осмотрио сам околину око мене и тек тад осетио мирис неке паљевине. Иза мене је стајао на путу преврнут и запаљен џип којем нисам смео одмах прићи, јер сам се бојао да није остала нека неактивирана бомба. У тој експлозији су биле уништене и пушке, тако да осим ножа нисам имао ништа код себе.

-Ха-простењах-не треба нож, је ли?
Како није било никаквих експлозија усудих се прићи џипу да би се уверио да ли су Стјепан и Џевад унутра и да ли су уопште живи. Такође сам желео да видим да ли је иједан калашњиков којим чудом остао читав. Испоставило се да су и један и други испали из џипа као и ја, а да су пушке уништене. Тек тада приметих како су њихова тела у јарку. Стјепан је био обезглављен, а Џевад сав изгорео. Не могу рећи да ми није било страшно што су погинули, али у мени се ковитлала једна мисао да су нашли ђавола ког су и тражили. Остао сам сам.
Постоји неколико правила кад се креће у лов. Као прво, кола морају бити упаљена и окренута у правцу повратка.Као друго, један човек мора остати у колима. Као треће, са пута се не силази са колима. Као четврто, ловци силазе са пута образовани у групе. Као пето, нема издвајања из групе ради авантуре. Као шесто, обавезан је комуникатор. Као седмо, приликом улова нема иживљавања и мучења улова. Као што се види, из свих ових правила се тражила дисциплина како би се смањио број настрадалих у лову. Бивало је свакако и оних који нису поштовали ова правила. На срећу, официр који је обавезно ишао је успешно решавао те проблеме тако да до сад није нико страдао, осим ако се не рачунају нека рањавања. Такође никад ништа није било ни онима који су ишли без официра, али су ти морали имати посебне оцене и посебну обуку. Било је и оних који су пролазили без одређених услова али су проналазили рупу у закону. Од свих ових правила, ниједно није спомињало шта се ради кад нека будала одлучи да пође без официра, уништи џип и сво оружје са њим и још при том погине са сувозачем оставивши трећег члана самог. Очито сам морао заборавити сва та правила и покушати преживети.
Експлозија је привукла пажњу ловине и чинило ми се да у сенкама дрвећа просто могу чути њихово дисање. Једино што ме је спашавало од њих јесте њихов страх. Зато прво што сам урадио јесте да их уопште нисам примећивао. Кренуо сам ка граници са надом да неће ишта радити, али су ме већ после неколико корака засуле стреле и ја сам потрчао натраг до џипа. Убрзо је више њих изашло на пут док су остали стајали са запетим луковима. И тада сам их први пут у животу видео.
Били су ниски растом, али снажни. Медвеђа кожа им се просто припијала за мишиће. Дуге браде и косе су чиниле да им глава буде још већа него што јесте. Али нису мишићи били оно што ме је највише плашило код њих и чинило бесмисленим сваки покушај борбе.Плашиле су ме њихове очи. Ако су телом можда и били људи, у очима тога није било. Најближи мени извуче огроман нож и крену ка мени зверски се кезећи. Остали су држали за сваки случај нанишањене лукове. И тад кад сам мислио да је са мојим животом готово, зачу се хеликоптер.
Онај најближи мени је замахнуо ножем али сам га успешно избегао повукавши се назад. Тај његов напад ножем више је био одраз беса што ме неће стићи убити него стварна намера да то уради, јер је хеликоптер већ био изнад мене и пуцао по њима. Схвативши да су надјачани почеше бежати у шуму остављајући рањене и мртве. Кад се хеликоптер спустио из њега изађе са осмехом на лицу командант војне касарне.

Sutra je treći i poslednji deo priče.
Iskreno samo Vaš omiljeni novinar,
Aleksandar Simić