Join the new world

Пробудила ме је, намештена да ме подсети на лов, мелодија на мобилном “Кад сам био млађан ловац ја“.Онако бунован узео сам га са сточића покрај кревета и погледао ко зове. Истог трена сам се расанио. Беше то Стјепан. Погледао само колико има сати и јавио му се без икакве журбе. Са друге стране је забрзао дубок глас.
-Ау, бог те, Мики, па гдје си ти? Јесмо ли се договорили да данас идемо у лов?
- Јесмо се договорили. Извини. Синоћ сам мало лудовао, па сам касно легао. Ево ме за неких пола сата док се спремим и нешто ставим у уста.-Слагах га и у тренутку се сетих шта даље следи, јер није први пут да сам га овако слагао.
-Опет је нека мала страдала. Је ли добра?
-Знаш ти мене-скратих тему јер ме је нервирала та његова наслада- Ето ме за неких пола сата.
Спремио сам се на брзину, али сам мирно и полако јео. Што се мене тиче, могли су чекати и пола дана. Оброк је светиња и као таквог га треба ценити. А и њихов начин живота ме страшно нервирао. Како смо се уопште упознали? Да, сетио сам се се, о томе сам размишљао и раније, као да сам имао избора кад су сви исти као они. Збиља, сви дани личе једни на друге и зато лажи морају бити сличне иначе ће те једном ухватити. Или морају бити различите?Ко зна, вероватно то зависи од тренутка до тренутка. Чим сам завршио са јелом, средио сам се и пошао код њих.
Било је већ подне и мајско сунце је упекло асфалт. Млак ветар је уносио апатију у људе и ја сам се питао како они могу да живе са тим, како могу да прихвате толику и такву цену среће и благостања? Не знам, можда су се и они исто то питали па су због тог и били тако апатични. А можда сам ја све то само умислио. Један војни камион је прошао крај мене, а ознојени војници испод зелене цераде су се смејали и поздрављали народ. Запара њиховог зноја се свуда ширила, али то ником није сметало. Дечак је лизао сладолед држећи мајку за руку која је нешто причала са пријатељицом, а пас крај њега је дахтао у хладу са исплаженим језиком. И сви су били срећни. Нема сумње, ја сам то све умислио. Морао сам разведрити лице иначе ћу бити сумњив. Откад је света и века увек је било потказивача.
Стјепан и Џевад су ме чекали са свом војном опремом у џипу испред касарне. Били су очигледно љути, јер је Стјепан стално устајао и седао у џип, а Џевад ногом ровио по земљи од досаде. Већ је направио поприличну рупу када сам ја стигао.


-Добар је дан за лов-рекох чисто да разбијем тишину и њихову љутњу, јер су ми ипак били пријатељи- Топло је, дува млак ветар, сунце сија, осећам да ће бити добар лов.Само где је официр? Такво је правило, зар не?
-Не треба нам официр-рече Џевад седајући у џип на сувозачево место-Стјепан је нешто измувао, па идемо сами у лов. Понели смо три калашњикова, неколико бомби и много, много муниције. Лов ће бити изврстан.
-Да,како да не-промрљах сам за себе а потом додах доста гласније- а да ли сте понели ножеве?
-Ножеви, шта ће нам ножеви? Имамо пушке,бомбе- рече Стјепан љутито.
-Без официра, ножева, е па неће моћи. Кочи! Овде излазим, а ви идите у лов.
Стјепан закочи а потом се окрену ка мени и скиде наочаре за сунце.
-Не брини се за официра, добили смо дозволу.Нисмо једини који иду у лов без официра. А што се тиче ножа и мислио сам да си таква кукавица. Нож ти је са стране седишта. Погледај. А сад да наставимо.
Нож је био заиста тамо. Узео сам га, проверио и заденуо за чизму.Кукавица!? Кад се потроше све бомбе, кад се потроши сва муниција, шта на крају остане? Нож. Све почиње и завршава се са ножем. Забацио сам главу позади на наслон, раширио руке и уживао у јаком сунцу и млаком ветру. Могао сам чути циничан смех Стјепана и Џевада, али ме то није превише дотицало. Они никад неће схватити неке ствари.
Кад смо стигли до границе, било је већ поподне и зауставио нас је цариник. У суштини то и није била граница, нигде се на карти није водила као граница, већ нешто као болна успомена на претходни рат који је био на овим просторима пре неких десетак година. Иза те границе је и даље била наша држава. Цариник нас је одмерио, а потом затражио документа. Мрмљао је док је прелиставао папире.
-Добро,пунолетни сте, ви сте на личним картама, прошли сте обавезну војну обуку од годину дана, имате само пет ловова иза себе, осим овог Милана. Њему је ово први лов. Где вам је официр?
Међу нама је завладала нервоза, али се Стјепан лежерно обрати царинику.
-Имамо печат војног команданта касарне где смо завршили обуку као изузетни, са десеткама. Ево изволите печат са његовом дозволом да идемо у лов без официра. Имамо право на то после пет ловова,зар не?
-Да то је у реду, имате печат војног команданта, премда овај Милан не би требао да иде без официра, али у реду, ваш избор- рече намргођено цариник и махну руком да нас пусте додавши при том мрско, срећан лов.
Ипак док смо одлазили могао сам га чути како говори сам за себе, богаташки синови.


(Nastaviće se u sledećem,sutrašnjem broju)
vaš Aleksandar Simić