Join the new world

Ближе нам се нови избори за председника едржаве. Свесно нисам истраживао потенцијалне кандидате како бих ову причу сместио у што реалније и непристрасне оквире. Заиста ћу се трудидити да тако и буде свестан ограничавајуће околности чињеницом да сам члан једне од странака која ће сигурно имати свог кандидата.
Посматрајући шта се све догађа у протеклом периоду везано за изборе уочио сам нека правила која и поред чињенице да нам добро иде у овој игри утиче да наша снага и моћ не досегну реалне лимите и увек нам се деси неки период стагнације и назадовања. Углавном се то дешава када на власт дође неко од председника који је или тотални шарлатан, али врло харизматичан, способан да пред масу посади дрво од које она неће видети шуму, или веома познат играч који припада оном малом броју титана, али неспособан да окупи праву екипу која би функционисала као тим. Увек сам спреман да подржим играча који се доказао својим радом, жељом, умећем и допринео унапређењу еСрбије. Тај рад не мора експлицитно да буде у влади. Сигуран сам да би Мудаш био одличан председник када би се кандидовао. Има ту још неких, али је ово само пример и назнака у ком правцу размишљам. Није довољан услов бити титан да би био и добар председник. Наравно има и међу таквим итекако способних играча који би били способни да се носе са недаћама и спретно би нас водили. Шарлатани су у мојим размишљањима далако од позиције за било какву позицију у влади, а камоли за место председника. Нажалост, они својом харизмом привлаче масу и јако је тешко изаћи са тим на крај. Овај чланак је мој скроман допринос и покушај да се играчима ослика погубност одлуке да се подржи неко од таквих играча.
Hotel Дивчибаре, Дивчибаре, 15 година раније




Захваљујући оцу, у то време истакнутом спортском раднику, био сам у прилици да присуствујем додели награде спортисти и спортискињи године. Било је ту много познатих личности из света спорта, бизниса и политике, а титулу су однели Саво Милошевић и Оливера јевтић, што је мање битно за ову причу. Битно је да су екипу за мојим столом чинили између осталог и два пријатеља, Аца Јајце и Мима Жвала. У то време су били средовечни људи и били директори својих фирми, Ваљевске пиваре и Елинда. Човек би рекао да су то озбиљни ликови, али то , на срећу, није био случај. Они су били од оне врсте људи са којима никад није досадно и после сваког дружења са њима је било потребно бар три дана одмора како би се санирала упала трбушних мишића изазвана абнормалном количином смеха коју би они изазвали. Заиста је привилегија бити у њиховом друштву. Аца је имао поред надимка Јајце и надимак Лажов. Биле су то ситне лажи које никога нису угрожавале, напротив, увек су коришћене за разоноду, опуштање и смештене у сврху подизања расположења присутних. Био је мајстор да накалеми ствари коју само таква, неограничена машта може да изроди. За разлику од њега, Мима Жвала је био човек који је волео да прави смицалице другима и опет у циљу искључиво смеха и зезања у друштву. Чак и данас се препричавају његови гегови, од којих је и овај који ћу вам испричати.



Званични део церемоније доделе награда је завршен. Пуно цмакања, а све у складу са нашим навикама и приступило се оном, много битнијем, необавезном делу. Свако треће сијалично место остаде укључено и у сали настаде полутама. Музика поче да прашти и после краћег времена и уз помоћ алкохола, расположење међу присутнима поче да се подиже. Добрим вибрацијама је помогла и Дивна, у то време средовечна госпођа али са изгледом и стасом на коме би јој позавиделе далеко млађе даме. Била је позната по томе да воли игру и хммм, слободније понашање. Тако је у неком моменту, заносно играјући, стигла и до нашег стола. Како је Аца Јајце седео на крају, Дивна без трунке премишљања му седе у крила и даље се врцкајући и мрдајући у ритму музике која се чула. Ацино лице се озари и појави се такав блажени осмех какав нисам видео ни пре а ни после тога. Истина, на почетку, његово лице је променило све дугине боје, да би се после одређеног времена укочио као стуб. Човек није чак ни дисао а камоли мрдао било чим другим. Е, то је Мима Жвала који је седео поред њега само чекао. Полако је пружио своју леву руку и почео да га пипка и мази прво по бутинама а онда све ближе Ацином надимку. Десном руком је осталим у друштву дао знак и показао шта се дешава. Наравно поче лудило. О овом дешавању се обавестише и екипе за околним столовима и за врло кратко време скоро сви присутни су пиљили у Ацу који је већ укрстио очима у немогућности да примети било шта око себе. Минути су пролазили, Аца Јајце у тешком беуту, Дивна све једнако у његовим крилима неуморно се врцка, а Мима Жвала заокупљен масажом Ациног надимка. У сали смех, лудило. Многи су брисали сузе, а неки су се држали за стомаке. После неког времена Дивна устаде и оде, али Мима се и даље играо, а Аца и даље седео непомичан са блаженим осмехом на лицу. Требало му је неколико минута да схвати смицалицу која је обележила то вече. Остали смо дуго у ноћ причајући и шалећи се на ту тему у којој је, када се опоравио, сам Аца Јајце преузео вођство и цео догађај представио из свог угла, шалећи се на сопствени рачун.

Драги моји едругари. Немојте дозволити да се ваша јајца олупају свима нама о главу. Погледајте чија се рука игра са вама и шта ће се изродити из тога. Не дозволите себи луксуз да будете намагарчени. Добро размислите коме дајете свој глас и гледајте мало даље и мало шире пре него што кликнете на ВОТЕ. Само тако ћемо бити јаки и што је битније остати на тој позицији.

Дружењем до победе




momars