Чврста рука и још по нешто

Day 1,317, 14:03 • Published in Serbia Serbia • by momars

У свом претходном чланку сам покушао да извучем паралелу између ове игре и историјских догађаја, те на основу тога дођемо до правих закључака који би нам омогућили да донесемо праве одлуке у будућности. По коментарима ми је јасно да је такав приступ интересантан људима па ћу и овај пут учинити нешто слично. Само руковођење овом езаједницом која се назива еСрбија изискује тимски рад. Једноставно, то је чињеница која се много пута показала тачном. Из искуства говорећи, пошто сам био у неколико влада, тајна успеха је постизање хемије свих чланова владе на челу са председником. А та персона је кључна, хтели ми то да признамо или не, јер како он склопи мозаик тако ће нам свима бити. Ту је да пресече када треба и да има визију ШТА ЋЕ , КАКО ЋЕ И СА КИМ доћи до циља који је поставио.



У нашој историји смо имали владара и оваквих и онаквих, али за ову причу бих желео да се усредсредим на једну, по многима најдоминантнију личност из наше историје, а то је цар Душан или Душан Силни. Не бих се пуно задржавао на општепознатој чињеници да је то период територијалних експанзија Србије какву никад није имала пре а ни после тога. Више бих се окренуо неким другим, мање познатим а по мени ништа мање битним карактеристикама тог владара. Наиме, чињеница је да је цар био веома способан војсковођа и то од малих ногу. То је показивао од самог почетка и неки историчари тврде да је српска војска била најјача у Европи средином четрнаестог века. Војни подухвати и успеси само доприносе тој тврдњи. Ипак, до тих успеха није дошао само мачем и огњем, већ првенствено правим, адекватним дипломатским потезима по правилу у право време. Почев од самог одабира животног сапутника, који му је омогућио не само мир са Бугарском, већ и чврсто савезништво па до самог крунисања за цара. У свом животу вешто је бирао и раскидао савезништва а све у циљу јаке Србије која је за његово време успела сплетом околности да постане сила број 1 на југу Европе.



Е сада долази круна његове владавине. Да би осигурао стабилност и нову, младу царевину, доноси Душанов Законик. Укратко донео је Устав своје царевине и на тај начин прецизно одредио правила игре у њој. По многима је то био сет закона најмодернијих у Европи тог времена. Дакле, водио је рачуна да нешто што постигне, што војно, што дипломатски нађе адекватан начин и да одржи. У тим подухватима није био сам. Имао је не мали број саветника, пријатеља и сарадника који су били по правилу прецизно одабирани и који су служили својој сврси. Овде бих издвојио деспота Оливера који је био дипломатски великан тог времена. Истина је и да је Душан радио неке не баш популарне ствари, а све у сврху свог циља почевши како се понео према оцу до самог преговора са Ватиканом о преласку у католичанство. Када је о овоме реч, он је први од свих европских владара увидео надолазећу опасност неслућених размера са истока, Отоманску империју и у жељи да их у самом зачетку уништи или макар потисне, а верујући у себе и своју војску, спремао је поход на њих. Од Ватикана је тражио гаранцију да га за време тог подухвата са леђа неће напасти првенствено северни суседи, Угри. Ватикан је обећао гаранцију под условом да прво срби пређу у католичку веру за разлику од Душана који је прво изискивао гаранцију а по повратку из ратног похода и сам чин преласка у другу веру. То се није десило и он је, свестан опасности са истока, кренуо у рат али је негде око Скопља умро. Све у свему, био је способан по многим питањима.

Не чини ли вам се да ова наша еСрбија има додирних тачака са Србијом из тог периода? Мени итекако има. Почев од територија, преко војске до појединих наших председника који су вешто изналазили политичка и дипломатска решења стремећи ка свеопштем бољитку. Има један сегмент који нико није успео да дотера на ниво који би се иоле звао нормалним и који ми лично много смета а ради се о унутрашњем уређењу. Сви смо имали неуспеха када је рад конгреса у питању и никако нисмо успевали да начинимо препознатљива и стабилна правила која би сви поштовали. Тако не бисмо били у ситуацији да се предлажу закони који немају везе са памећу и који праве опструкцију у раду владе, а и не бисмо морали да гледамо шаутове у којима се конгресмени називају ментолима иако их је тај исти прогурао у конгрес. Овај пут, као и што сам и раније чинио, хајде људи да се уразумимо и да у конгрес странке кандидују искусне играче који би помагали, а не одмагали свима нама. Хајде да одредимо ми сами испод ког нивоа нећемо ићи и да се тога држимо. на тај начин конгрес би имао своју праву сврху а на част сваког изабраног конгресмена и нас свих који ову игру играмо.

Дружењем до победе




momars