Нецео...

Day 1,316, 07:36 • Published in Serbia Serbia • by Vidovdan 1389

Тек сам устао а већ тако неправилно звучи, тај звук гитаре. Ставио сам слушалице и једну песму да се понавља. Идем да бројим кораке.

Недавно сам био на Церу.

Не знам за вас, али ја никада нисам учествовао у некој масовној тучи. Из све снаге сам се трудио да замислим ту грмљавину артиљерије, психички моменат престанка живота. Потпуно препуштање нагонској борби за сопствени живот. Физички судар идова у блату које формирају киша и крв под одсјајем ножа.

Гледао сам слике које су изложили у музеју. Слике жена, деце и стараца чије су постојање поништили. Нисам осећао бес. Ни мржњу. Осећао сам тугу, тугу из беспомоћности. Беспомоћност се у Србији наслеђује с колена на колено, док једном, опет, неко не каже доста.

Тај неми глас душе ту је, звук гитаре. Упао ми је каменчић у патику док сам се приближавао манастиру Раковица. Стигао сам до броја 87 али су ми мисли одлутале. Престао сам да бројим.

Трпети је бреме. Можда због тога бирамо гробољубље када више немамо снаге да га носимо. Тако је лакше. Ропство никада није укинуто, само је унапређено. Боље, слобода свих је анархија.

Прошле године сам био на Крфу. Посетио сам Српску кућу и острво Видо. И тамо су биле слике. На једној је био рецепт за прављење супе од лишћа и траве. Да, и слике заувек заспалих. И ти спавај чукундеда, теби су макар уклесали име преко хладног мермера.

Не постоји даља визија од храбрости.

Палим свећу. За мртве. За све оне који су поднели сецирање душе без анестезије. Траже да будемо сенилни. Да заборавимо. Да се препустимо деменцији. Да умремо дезоријентисани. Не могу да вас обесмислим. Немати идеале значи бити суштински рашчовечен.

Палим свећу. За живе. За све оне бунтовне, које сматрају истински неприлагођеним. За оне који кроз дрворед дана пролазе чврстим кораком...

Батерија се празни, остајем без песме да се понавља, престаје звук гитаре...

Видовдан 2011.