Још један делић земље испуни срце моје...

Day 1,272, 14:53 • Published in Serbia Serbia • by Mladen987

Поштовани читаоци,


после више најава драгог нам господина ,,неког другог'' и ја сам одлучио да се упустим у авантуру звану ЦЕР.
Као сваки нормалан човек који воли своју земљу, имам жељу да обиђем што више лепих ствари које она пружа, а уверен сам да ће ми бити мало и два живота да све видим.

После планирања од десетак минута у суботње вече, освануо је и дан реализације.
Туширање, ствари, одлазак код Јелене да она узме ствари... све уобичајено.
Телефон звони - ,,извесни'' господин Хамстер јавља да ће за који минут стићи на станицу, и да уколико не дођемо по њега, у знак одмазде кренуће пешке пут планине Цер.
Наравно, свака шала од собајле има смисла, јер све што може да те разбуди има неког смисла.

После врбовања Дезерта наше бројно стање било је потпуно. Ја (увек на првом месту, без обзира што граматика налаже другачије), Јелена, Дезерт Хамстер и ни мало мање важан - пас Моша. А да, умало да заборавим... када смо се упутили по Дезерта, на семафору наилазимо на Покца (Лајпекјекривзасве), и позивамо га са нама, што он наравно одбија уз осмех (читава еСрбија зна да он иде на свадбу, да једе, пије и весели се, па му је све опроштено).

Пут дугачак, не напоран и посве занимљив. Дезерт је покретна енциклопедија свих махинација, баханалија и свега што из раја није изашло. Миц по миц, лекција по лекција, ето нас код Шапца (ил' Шабца, ко ће га знати :Д).
Јелена мој приручни ГПС, пардон, моја љубав, успешно нас наводи на претходно проучене семафоре... три прођеш, четврти десно, први лево :Д

После тог, путујемо поприлично дуго, и могу вам рећи да ме ухватила паника јер сам мислио да нисмо на правом путу. Цер сам очекивао, на пар км, а вожња се одужила на више хиљада миља. Међутим, Јелена и ДХ упорно су понављали: ,,То је прави пут!'', па услед константног прања мозга, нисам ни имао своје мишљење већ само ударао по гасу.

Дошли до жељене раскрснице. Кез на устима 🙂. Споменик је био близу, а екипа спремна. Иако смо каснили 15ак минута, предавање није почело. Упознавање са пар нових, руковање са већ упознатим играчима, и време пође брзо.
Набавили смо карте за музеј (које нам нико није гледао 🙁), и упутили се до музеја, који је од скупа био удаљен равно 15-20 метара. Тамо нас је сачекала жена која се разуме у Церску битку, да покуша да нам дочара како смо објаснили неке ствари АустроУгарима.

Тако је и било. Са пуно енергије, госпођа је причала причу за причом. Поред мене по који неуки, непристојни и сељачки васпитан играч рушио је концепцију приче, па сам их замолио са ,,АЈ ЋУТИ МАЛО!'', да се упристоје, што су и урадили. Овом приликом им захваљујем.
Приче које сам чуо, на мене су оставиле утисак, и мислим да ћу неке од њих спаковати у меморију мозга до краја живота (значи још 77 година, имајући у виду да сам зацртао сто).

Сликање... 🙂



Крећемо ка колима, да би дошли до ливадице пар километара удаљене. Успут купујемо неку хладну течност у локалној продавници. Људи испред пију пиво (краљеви), и пркосе свим технологијама и глобализацији тако успешно, да сам имао жељу да седнем са њима, попијем једно, и да кренемо са причама из села... зашто је Миле убацио стоку Радету у бунар, и зашто Рајка воли да оговара Драгана свуд по селу :Д.

Километар по километар планине, и ето нас на месту где би требао да се одигра ДАН Д. Тачније он се већ одигравао. Око стотињак ерепубликанаца, претворило је бинарне цифре 1 и 0 у стварни свет. Празник за очи.
Роштиљ дими са свих страна, људи се смеју, лепо време, музика... Све пет што би рекле комшије.

Овом прилико захвалио би кобрама на донацији од 7-8 ћевапа, јер са 5 кобасица нисмо имали никакве шансе да напунимо стомаке.

Треба напоменути да су Вукове престављали: ЈА (опет на првом месту) Гаргујел, Мала Мини и извесни Дезерт Хамстер.

Наравно, не треба напоменути, већ нагласити да смо очеткали Фронт, Српску Легију, и у финалу Гардиан Ангелс (који су јаки ко зло :Д). У једном тренутку сам помислио да ако не станемо, од јачине можемо да их одвучемо до Славоније, па шта ћемо онда... Зато смо у финалу били обазривији (јбг, победници пишу историју :Д).

После, клопа, смех, прича, музика, обарање руку (где ми Паун није дао да учествујем јер је није смео да се супростави мојој јачини :Д), и киша.
Тада само Јелена и Ја (њу морам испред да се не буни :Д) одумили да се полако вратимо на наш Монт Еверест (читај Фрушку Гору).

У повратку смо обратили пажњу на околна поља, и могу вам рећи да је Србија прелепа земља, и није онаква ко што је представљају на ТВ. Пробајте проћи бар мали део, видећете о чему причам.
Још треба рећи да се овај дан одвио у једној земљи на брдовитом Балкану по имену Србија, све са Србима који су добри и занимљиви.
И треба рећи да је Ђоковић објаснио зашто смо бољи и од Шпанаца.
И треба рећи да сам дигао рат у Рашкој, па би било лепо да ми дате тих 5 голда од РВ медаље.

Моје име је Младен987, а ово је био Мој Суд.
Хвала на пажњи.
Пријатно.

ВАША ДЕЛА СУ БЕСМТРНА !





п.с. линкове чланак са сликама шаљите ми у сандуче :Д