...

Day 989, 14:15 • Published in Serbia Serbia • by heroina

Još jedan usiljeni login... Još jedan besmisleni ulaz na eRep...

Nekoliko poruka u inboxu, uglavnom od onih koji žele savet i pomoć, jer im ova nova igra nije jasna. Samo pomislim „e našli su baš koga će da pitaju za savet“ i odem dalje... Na poruke ne odgovaram, čak ni u par reči. I onako ne bih znala šta da odgovorim. Šta ja znam da li je bolje biti tenk ili nešto drugo i gde mogu da nađu posao. Neka pitaju MUP i MoD, oni najbolje znaju šta je dobro za svakog eSrbina.

Odlazim do kompanije i tamo me čeka obaveštenje da nema sirovina, pa ne mogu da radim. Na Job Marketu i dalje nema ponude za Guru građevinca. Znam ja za onu staru narodnu „strpljen spašen“ i znam da će za ovog bilde(r)a ipak biti posla kad kuće budu počele da nestaju iz inventara ili kad narodu bude dokurčilo da radi za dž u državnim hospital i ds firmama. Ali neka čekaju oni koji imaju vremena, ja odoh dalje...

U biblioteci učim za Harvestera, ne razmišljajući plaćam 0.19 golda za svega 2 sata učenja. Oterala sam dođavola i matematiku i racio onog trenutka kada sam se ulogovala na eRep. Hoću i ja jednom da budem luda i glupa i da ne zamaram mozak raznim formulama koje tamo neki genijalci nikako ne mogu iz prve da upakuju kako treba. Zar ja da pržim svoje moždane ćelije zbog njihove ishitrene i verovatno od strane određenih nacija i pojedinaca isforsirane odluke, da pokrenu rising pre vremena?

Iz istog razloga ne pokrećem firme, jer bih bila samo jedan mali Đokica više...

Odlazim da treniram iako nemam pojma koj’ će mi to više u eŽivotu. Kažu da ne moramo da ratujemo, jer rat više ne donosi exp. Ostaje nam da svi redovno obavljamo svoje četiri dnevne dužnosti, kako bismo uvek ostali na približno jednakoj exp razlici. To je tako divno. Mislim, ravnopravnost i tako to. Ko još igra neku igricu da bi bio bolji od drugih.

Idem na odmor. Nakon odmora sreća na 96-97, wellness između 80 i 90. Nit’ da kupiš wp, nit’ da ga ne kupiš.

Nasumično biram bitku i odlazim na bojno polje, da se bar malo igram goldima koje mi stižu od onih koji napuštaju igru. Ja verujem da oni meni te golde šalju uz očekivanje da ću ih potrošiti za nešto pametno. Ali heroina više ne daje nikome ništa, nekako mislim da će me više ceniti ako postanem sebična lopurda.

Dobila sam čak i jednu kuću. Sad ih imam dve i tako mi je lepo.

A na bojnom polju... tuga. Ne znam ni sa kim, ni protiv koga se borim. Kliknem na poneko polje da vidim ko je na njemu, ostale posmatram kao botove. Napadam, branim se... gubim, pobeđujem... trošim oružje i zlato, a duša mi i dalje ostaje prazna. Ne vidim kako se drugi bore, ne vidim jačinu njihovih udaraca, ne osećam nikakav takmičarski duh.

I ok, borimo se za neke više ciljeve, borimo se svi zajedno za svoju zemlju. I sve je to lepo. Ali dosadno.

Na chat više ne idem. Uvek se tamo nađe neki kreten koji ne može da shvati da nije svako uvek raspoložen za zayebanciju. Zbog jednog takvog napuštam i WE. Kao što sam zbog raznih idiota ovde napuštala još neke stvari. Jasno mi je da ne postoji savršen (e)Svet, ali niko me neće naterati da ga trpim takvog kakav je.

I nemojte se previše radovati mom odlasku, toliko ste me isprovocirali u pojedinim situacijama, da sad iz inata neću da u potpunosti napustim igru.

Sve u svemu, navežbala sam se ovde dovoljno politike i novinarstva i došlo je vreme da se nešto od toga iskoristi i u rl-u. Ne želim više da bespotrebno rasipam energiju na ovo isto đubre u novom pakovanju, kad u rl-u mogu da radim nešto korisnije i pametnije.
Igrica smara, to je činjenica koje se ne odričem. Ako se vama sviđa, ok, igrajte je. Poštujem svačije mišljenje, pa vas zato molim da ispoštujete i vi moje. Ne patetišem i ne ubijam drugima volju za igrom, samo kažem da sam se smorila i da dižem ruke od aktivnog igranja.

Kome trebam, neka mi pošalje na pm neki kontakt.. msn, fb, mail...
Još sutra ulazim u inbox i od sutra sam na 4-klik modu do ko zna kad. Ako me i to bude smorilo, možda se i neću vratiti... naći će se već neko drugi da umesto mene pljucne ono što ne valja. 🙂

I evo vam jedna pesmica za kraj...

Ćao