Историјски фалсификат да је Стефан Првовенчани круну добио од папе
Sasa Kostic
После крунисања великог жупана Стефана Немањића за Првовенчаног Краља Српског, 20. маја 1221. у Жичи, преко стематогириона је досликана куполаста краљевска круна (стема) коју је добио од византијског цара Теодора Ласкариса.
Ово потврђује да је Стефан добио круну од Византије, а не од Рима
Ако РТС принудно наплаћује претплату од грађана, то не значи да са њиховим парама може и да принудно шири дезинформације на штету Српског народа.
То је стари историјски фалсификат који je писац овог чланка демантовао још 1995. у часопису „Расковник“ (уредник Ненад Љубинковић) и 2004-2005. у „Светигори“, часопису Митрополије Зетске.
[/b]Пише: Љубомир СТЕВОВИЋ
У претходном чланку смо показали како је у манастиру Милешева, на фресци из 1219, велики жупан Стефан Немањић приказан са византијским крунским венцем (стематогирионом) на глави (сл. 1).
сл. 1. Велики жупан Стефан Немањић Милешева 1219.
сл. 2. Стефан Првовенчани краљ Српски Милешева 1221.
После крунисања великог жупана Стефана Немањића за Првовенчаног Краља Српског, 20. маја 1221. у Жичи, преко стематогириона је досликана куполаста краљевска круна (стема) коју је добио од византијског цара Теодора Ласкариса (сл. 2).
Стематогирион је био насликан на живом малтеру, фреско-техником кад и сам портрет, а касније преко њега је секо-техником досликана куполаста круна, тако да се данас виде само њене контуре.
Још док је био принц, Стефан Немањић, млађи син великог жупана Стефана Немање, се 1191. оженио Јевдокијом, најмлађом братаницом византијског цара Исака II (цар 1185-1195.). После цара Исака, Стефанов таст је постао цар Алексије III Анђео (цар 1195-1204) и својим зетовима је доделио одговарајуће титуле; Алексије Палеолог, супруг најстарије цареве ћерке Ирине, постао је престолонаследник са титулом деспота, а Теодор Ласкарис, супруг цареве средње ћерке Ане, и Стефан Немањић су добили титуле севастократора, следеће достојанство после деспотског.
Тако је принц Стефан Немањић 1195. постао први српски севастократор и први странац са овом титулом у Византији.
сл 3. Принц Стефан Немањић у плавој коластој аздији севастократора, копија фреске и цртеж фреске, Богородица Љевишка
Уз титулу севастократора Стефан Немањић је од цара Алексијa III 1195. добио и одговарајуће знаке достојанства; плаву коласту аздију, плави огртач са златом извезеним двоглавим орловима у круговима, и севастократорски стематогирион. Стефан је плаву коласту аздију носио само годину дана, док је био принц-престолонаследник.
Кад се велики жупан Стефан Немања 1196. замонашио и повукао у Хиландар, престо је због међународно признатог високог ранга у византијској светској православној хијерархији наследио Стефан, а не старији брат Вукан, велики војвода у Зети. Стефанова владарска титула је гласила: „велики жупан и севастократор, зет боговенчаног кир Алексија, цара грчког.“[1]
сл. 4. Стефан Немањић са досликаном стемом Првовенчаног Краља Српског,
Богородица Љевишка
Данас је сачуван само један Стефанов принчевски портрет у плавој севастократорској коластој аздији. Налази се у Саборној цркви Свете Богородице Љевишке у Призрену (сл. 3).[2] Црква је подигнута у IX-X веку, а обновљена је у доба краља Милутина између 1306-1313.[3] Нове фреске су насликали чувени дворски сликари грчког порекла Никола Евтихије и Михаило Астрапа. Стефанов портрет је рађен према предлошку из неке старије цркве која данас више не постоји, и представља младог Стефана са око 30 година. Фреска је добро очувана. Десно од Стефана стоји неидентификовани млади Немањић у црвеној коластој аздији са стематогирионом на глави. На основу инсигнија може да се закључи да је то принц из краљевског доба; на глави има стематогирион, који је степен ниже од куполасте краљевске круне стеме, а црвену коласту аздију носи као члан Краљевског дома Немањића.
Дакле стематогирион Стефана Немањића је и у Милешеви и у цркви Богородице Љевишке преправљен у стему, да народ може да види како изгледа Краљ Стефан Првовенчани са круном коју је добио од византијскиг цара.
Према томе, Стефан је од 1195-1221 носио стематогирион, а од 1221-1228 куполасту краљевску круну стему. Од 1195-1196 је носио плаву коласту аздију севастократора, а од 1196-1221, као велики жупан и од 1221-1228, као краљ, носио је владарску црвену коласту аздију. Све Стефанове инсигније су биле византијског царског порекла.
Предуслови
Најмлађи син великог жупана Стефана Немање, Стефан Немањић је 1195. од свог таста византијског цара Алексија III Анђела добио доживотну, ненаследну титулу севастократора још док је био принц. Кад се Немања замонашио 1196, наследио га је Стефан јер је титула севастократора била трећа по рангу у византијској светској хијерархији, а старији брат Вукан је био само Велики војвода од Зете. Уз севастократорску титулу Стефан је добио и крунски венац - стематогирион (слика 5) који је носио до крунисања за Првовенчаног краља српског 1221. византијском круном – дијадиматом - који је добио од свог пашенога византијско-никејског цара Теодора Ласкариса.
Пошто се учврстио на престолу и консолидовао државу, почеле су припреме да се велики жупан Стефан Немањић и кнежевина Србија уздигне на краљевски степен. За то је био потребан византијски пристанак, јер је у византијском систему светске хијерархије признавање и повишавање титула иностраних владара било ексклузивно право цара.[4] Припреме су трајале скоро пет година (1217-1221), и успешно су завршене на Стефанов двадесетпетогодишњи великожупански јубилеј.
сл 5. Велики жупан Стефан Немањић, Милешева 1219.
Пошто у Хришћанству власт произилази од Бога, византијског цара је крунисао Васељенски патријарх. По старом обреду, патријарх је у цркви Свете Софије освећивао царску одору, затим круну, и стављао је новом цару на главу.[5]
Према томе, првог српског независног краља требало је да крунише Архиепископ аутокефални Српске Православне Цркве. А СПЦ је могла да добије аутокефалност само заједничким благословом византијског Патријарха и Цара.
Круна је, као симбол византијске супрематије, морала да буде дар од цара, а на главу великог жупана је могао да је стави и аутокефални српски архиепископ.
После крунисања, Првовенчани Краљ је постајао независан владар, самодржац са примогенитурним наследним правом, који византијском цару без икаквих обавеза признаје водеће место у светској хијерархији.
У доба владавине династије Комнина (1081-1185) и Анђела (1185-1204), византијскеа царске круне су имале полусферан облик (сл. 6-
😎и звале су се дијадимат, дијадема (διαδήματος, διαδεμα). О дијадиматима детаљно говори Ана Комнина (1083-114
😎у спису о свом оцу цару Алексију Комнину (1081-111
😎:
„Дијадимат царев, као половина кугле, обухватао је и покривао целу главу, и био је окићен са свих страна бисером и драгим камењем, неким што је било у дијадему усађено а неким што је висило. С обе стране главе висиле су низа слепе очи ниске бисера и драгог камења, лупкајући по образима, и то је накит који као царски цару припада.“[6]
сл. 6. Алексијe Комнин Цар 1081-1118
сл. 7. Алексијe II Комнин Цар 1118-1143
сл. 8. Манојло I Комнин Цар 1143-1180
У међувремену су Крсташи 1204. освојили и опљачкали Цариград (и држали га до 1261), па је престоница Византије пресељена у Никеју и основано Никејско царство. Први Никејски цар је био Теодор Ласкарис (цар 1205-1222) екс-пашеног Стефана Немањића.
Припреме за добијање аутокефалне Српске Архиепископије су трајале две година (1217-1219).
Да би заобишао непријатељски расположеног охридског архиепископа Димитрија Хоматијана, који ионако није могао да произведе независног српског архиепископа јер је исто имао чин архиепископа, Свети Сава је као монах из Свете Горе, која је у духовном и административном погледу била под директном влашћу цариградског патријарха, 1217. отпутовао у Хиландар да са канонске територије почне дипломатске припреме на највишем нивоу. У том циљу, Стефан га је у три маха потпомогао са „много злата“.[7]
После скоро две године, 1219., Свети Сава је отпутовао из Свете Горе у Никеју, да као први корак у том циљу од цара Теодора Ласкариса и патријарха Манојла IСарантина испослује самосталност Српске Православне Цркве. То је извршено уз пуно поштовање црквених канона; Сава је прво рукоположен за епископа, а затим је добио достојанство независног епископа и црквену аутокефалност. Следеће 1220. године, Архиепископ Сава је поделио земљу на епархије, рукоположио епископе и друго свештенство, довршио и осликао Жичу, саборну цркву пурпурне боје, у којој ће да се; „...постављају сви будући краљеви ове државе, и архиепископи и епископи и игумани...“[8]
Двадесетпет година владавине великог жупана Стефана Немањића је било крунисано краљевском круном у Жичи, на манастирску славу, празник Вазнесења Христовог - Спасовдан, који је 1221. године био 20. маја.[9] О томе детаљно говори биограф Светога Саве Теодосије:[10]
„Када је ускоро била свршена велика црква у Жичи са свима одговарајућим лепотама, заповеди свети архиепископ брату самодршцу Стефану да тамо дође са великашима и са свима благороднима.
И одмах овај посла заповести свима властима своје државе, сазивајући ипате и војводе, тисућнике и сатнике, и мале заједно с великима. А свети архиепископ опет сазва све своје епископе, игумане и све црквене служитеље, и сви се сабираху у Жичу, у архиепископију, ка великој цркви.
А када сабор би веома велик, свети сa братом самoдршцем на престо првосветитељства седе и свечано исприча о узроку сабора и о себи, говорећи:
... Ево вас је Господ Бог ваш молитвама свога угодника светога и преподобнога оца Симеона утврдио, умножио и распространио, и међу вама су многи начелници и власти, ипати и војводе, многи мали и велики жупани. Не приличи да онај који вама у Бога влада буде истоименог достојанства власти са вама и да се исто зове. Него као што сам ја ради вас влашћу свештенства и као глава цркве у Бога постављен, потребно је да се и онај који вама влада у Богу миром украси КРУНОМ ЦАРСТВА, а ово је и у вашу част и похвалу, славу и величанство. А када ово буде, говорићемо вам и друго, о Божјој доброј вери и о спасењу вашем.
сл. 9. Кула на улазу у манастир Жичу, 1220.
А сви чувши да је његова реч блага и са осећањем за њих, узбудивши се поклонише му се с радошћу и говораху:
— Од Бога послана те к нама и казивача Божјих речи, у свему послушајмо!
Пошто је тада био празник Христа Спаса и Бога нашега, свети сврши у цркви свеноћно појање са свима молитвама, служећи и божаствену литургију са свима епископима и игуманима и са многим свештеницима. И у време када треба да се освећује, узе к себи у свети олтар, у светињу над светињама, венцоименитога брата великог жупана Стефана, молитвама и мољењем Богу благословивши га, багреницом и бисером опасавши га и украсивши, и ВЕНЦЕМ ЦАРСТВА часну главу његову венчавши, и миром га помазавши, прогласи га за Богом самодржавна краља српског.
А благородни и цео народ поклонише се и молише му дуг век од Бога, говорећи:
— Нека буде! Нека буде!“
Теодосије не зна прецизно грчко име „дијадимат“ за византијске круне из доба династије Комнина и Анђела, па круну Стефана Првовенчаног назива српским именима „КРУНА ЦАРСТВА“ и „ВЕНАЦ ЦАРСТВА“ али оба пута наглашава царско порекло круне Стефана Првовенчаног.
После краљевског крунисања нигде више се, наравно, не спомиње Стефанова титула великог жупана, али ни титула севастократора, јер је Стефан напредовањем у византијској светској хијерархији објединио обе старе титуле у једну, краљевску. Као успомену на великожупански период 1196-1221. задржао је пурпурну коласту аздију.
Стефан Првовенчани је владао као краљ само 7 година (1221-122
😎, али је за собом оставио велики култ Оснивача Српске Независности, која је трајала 238 година, до турског освајања Смедерева 1459. После краљевског крунисања Стефана Првовенчаног сви српски средњевековни владари се на фрескама и иконама сликају са ореолом око главе.
На улазу у цркву манастира Жиче, испод куле (слика 5), налази се фреска „Божићна химна“ и испод ње, лево и десно од врата, портрети краља Стефана Првовенчаног и краља Радослава, који су насликани после Стефановог крунисања за Првовенчаног краља српског 1221. (сл. 9). Стефан Првовенчани је приказан са десне стране улаза у пурпурној одори са круговима у којима су златом извезени двоглави орлови у полету. Ове одоре се у нашим народним песмама зову „коласте аздије“. На глави има византијску круну - дијадимат. Краљевић Радослав је приказан са леве стране улаза, као престолонаследник и савладар, са идентичном пурпурном коластом аздијом и византијском круном – дијадиматом – као његов отац Стефан Првовенчани. Сачуван је натпис поред његове главе: „РАДОСЛАВ КРАЉ“.
сл. 10. Улаз у манастир Жичу, лево Краљ Радослав, десно Краљ Стефан Првовенчани, акварел Михаила Валтровића, 1873.
Пошто су портрети краља Стефана Првовенчаног и краља Радослава на улазу у Жичу оштећени овде се дају њихове слике из XIX века, када су били у много бољем стању. Најстарије, до сада необјављене цртеже (сл. 11 и 12) је направио Феликс Каниц[11]када је 1860. обишао обновљену Жичу[12] скупљајући грађу за своју књигу о српским старинама.[13]
сл. 11. Краљевића Радослав, Жича, цртеж Феликса Каница 1860.[14]
сл. 12. Стефан Првовенчани, Жича, цртеж Феликса Каница 1860.
Дванаестак година касније, Михаило Валтровић је за Српско учено друштво направио акварел[15] западног зида жичке куле са композицијом „Божићне химне“, фигурама краља Радослава и Стефана Првовенчаног. На сликама 9. и 10. су екстраховани њихови портрети са оригиналног акварела (слика 9).[16]
сл. 13. Краљевић Радослав, Жича, Акварел Михаила Валтровића 1873.
сл. 14. Краљ Стефан Првовенчани, Жича, Акварел Михаила Валтровића 1873.
Фреске манастира Жиче су биле обновљене у доба краља Милутина 1309-1316. Ликовна конфигурација реастаурираних краљевских портрета је углавном поновила претходни садржај. Пада у очи да је Феликс Каниц нацртао круне са крстом на врху, а Михаило Валтровић са великим драгим каменом орфаносом (ορπφοανοσ, камен „самац“), који је од 1314. на српским крунама замењен крстом.
Последњи је цртеже фресака Стефана Првовенчаног и краља Радослава радио Бранислав Живковић 1985. године.[17] Он је видео круну краља Радослава са орфаносом на врху (слика 15), а круну Стефана Првовенчаног са крстом (слика 16). Таква разлика је немогућа они носе исту круну, исти дијадимат! Вероватно је слој са орфаносом старији, насликан 1221, а слој са крстом насликан 1314-1316. То би требало да утврде конзерваторска испитивања која још нису предузимана.
сл. 15. Краљевић Радослав, Жича, cртеж Бранислава Живковића 1985.
сл. 16. Краљ Стефан Првовенчани, Жича, цртеж Бранислава Живковића 1985.
У сваком случају са крунидбених портрета Стефана Првовенчаног и краља Радослава из манастира Жиче се лепо види да је прва српска краљевска круна имала облик дијатимата, типичне византијске круне из ХI – ХII века (слике 1, 2, 3).
сл. 17. Краљевић Радослав, Жича, Галерија фресака, око 1960.
сл. 18. Краљ Стефан Првовенчани, Жича, Галерија фресака, око 1960.
На сликама 12. и 13. је приказано стање жичких фресака Стефана Првовенчаног и краља Радослава са почетка шесдесетих година ХХ века. Портрети су оштећени и испрани, главе и круне се једва разазнају, а од орлова на коластим аздијама углавном се види само подсликани слој. Још увек пропадају због климатских утицаја, јер се налазе на отвореној, спољној страни портала, а Заводи за заштиту споменика сматрају да фреске не треба да се рестауришу да би се сачувале у „изворном“ стању!
[1] Хиландарска повеља Стефана Првовенчаног, у књизи; Стефан Првовенчани; Сабрани списи, Београд 1988, 55-59; титула на страни 57
[2] Копија фреске, Галерија фресака, Београд.
Бранислав Живковић; Богородица Љевишка, Цртежи фресака, Београд 1991, стр 52
[3] Драга Панић и Гордана Бабић; Богородица Љевишка, Београд 1975, 47
[4] Г. Острогорски; Византијски систем хијерархије држава, Сабрана дела V, Београд 1970, 261 (G. Ostrogorski; Die byzantinische Staatenhierarchie, Seminarium Kondakovianum 8, 1936, 60)
[5] Г. Острогорски у сарадњи са Е. Штајном; Обреди крунисања из књиге О церемонијама, Сабрана дела V, Београд 1970, 284 (276-317); (G. Ostrogorsky, E. Stein; Die Krönungsordungendes Zeremonienbuches, Byzantion VII, 1932, 185-233
[6] A. Comnène; Alexiade I, ed. B. Leib, Paris 1937,е 113 sq. 25-32; 114 sq. 1-3. Стојан Новаковић; Византијски чинови и титуле у српским земљама XI-XV века, Глас Српске краљевске академије, LXXVIII, књига 47, Београд 1908, 210
[7] Теодосије; Житије Светог Саве, Житија, Београд 1988, 187, !89 и 193
[8] Стефан Првовенчани; Сабрани списи, 111, Београд 1988
[9] Теодосије; Житије Светог Саве, Житија,, Београд 1988, 347
[10]Теодосије; Житије Светог Саве, Житија,, Београд 1988, 206-207
[11]Архив САНУ, Заоставштина Феликса Каница, Слике, цртежи, фотографије, 7901/II, бр. 597. Манастир Жича. Фреске Стефана Првовенчаног и Радослава. Цртежи пером на хартији. (12,5 x 16 cm).
[12]Љ. Дурковић-Јакшић; Епископ Јоаникије и обнова 1856. манастира Жиче, Краљево 1987, 64-67
[13]Ф. Каниц; Византијски споменици по Србији, Беч 1862, 23; : "На зидови испод велике Звонаре (Куле), како се уђе, и с једне и с друге стране, има осим слика краљева и завешталаца, и два дугачка натписа, где стоје написани краљевско завештање."
[14]Архив САНУ, Заоставштина Феликса Каница. Слике, цртежи, фотографије, 7901/II, бр 597. Манастир Жича. Фреске Стефана Првовенчаног и Радослава. Цртеж пером на хартији (12 х 16 цм)
[15]Излози Српског ученог друштва, истраживање српске средњевековне уметности 1871-1884, Каталог изложбе, Београд 1978, 124
[16]Михаило Валтровић; Жича, акварел 1873, Историјски музеј Србије, Инв. Бр. 4629
[17]Бранислав Живковић; Жича, цртежи фресака, Београд 1985, 40
Љубомир С.А. Стевовић,
спец. хем. наука
Comments
Prijem!
o7
*
Један прилог и од мене - Стевовић ми је ово послао:
Такозвано "Теодосијево" житије Светога Саве почиње речима;
"Житије и подвизи у пустињи са оцем, и засебна путовања, а делимично и приповедање о чудесима светога оца нашега Саве, првога архиепископа и учитеља српскога, што је испричао преподобни Доментијан, јеромонах манастира званога и Хиландар, а написао Теодосије, монах истога манастира."
Дакле аутор житије је Доментијан, млађи савременик, сведок и пратиоц Светога Саве, а Теодосије је само дактилограф. Ту је Даничић унео прву лаж, подмећући назив "Теодосијево" житије. Од овог житија има 40-ак рукописа, од тринаестог-четрнаестог па до осамнаестог века. Ту лепо пише како је Свети Сава проклео триклету латинску јерес и превео угарског краља Андреју у Православље. Другога дана Жичког Сабора 21. маја 1221 Свети Сава је бранио Свето Тројство од "филиоквичара" итд.
У такозваном "Доментијановом" житију почетак је насловљен са "Живот и подвизи преподобнога оца нашега и богоноснога наставника све српске земље и поморске, архиепископа Саве." Ту већ почињу глупости; Свети Сава није био никакав "наставник". Иако и у овом житију пиша да је Свети Сава био код Андреје Другог, не пише да га је превео у Православље. Ту је Светом Сави приписана гомила глупости о Симболу вере, које он никада не би рекао.
То ти Стевовић послао? Ја се бојим да он има проблем са разумевањем старословенског или црквенословенског језика и да ово што тврди потиче од онога што је закључио из превода на савремени српски - тако ми делује. "Наставник" потиче од речи настава́ть - упућивати, учити, наводити неког на путу (одатле наш наставник). А осим тога "Ту је Светом Сави приписана гомила глупости о... " пази сад "... СИМБОЛУ вере..." је надам се грешка у куцању. Јер православни грчко слово "В" изговарају углавном као "в" што је последица усвајања новогрчког изговора, а католици изговарају као "б". Реч "наставница" се користи у неким акатистима Пресв. Богородици. Да проф. иде редовно у цркву начуо би некада ту реч у том значењу, као што би вероватно био склонији да пише "СИМВОЛ ВЕРЕ" како стоји у сваком православном катихизису уместо "СИМБОЛ ВЕРЕ".
Питај га да ли су му познати ово значење речи наставник и да се каже символ вере, барем међу нама православним Србима.
*
Проверио сам - грешка у куцању је моја. Ште ћеш, погреши човек...
Ја колико знам, византијски цар није давао краљевске круне, већ папа.
Evo ovako,bavim se istorijom iznam nešto o tome.
Stefan Nemanjić nije krunisan u Žiči 1221 godine.Stefan je krunisan samo jednom 1217 godine.Krunu je dobio iz Rima od pape Honorija III,tačnije papa je poslao legate koji su ga krunisali.
Naime, prilika za krunisanje se ukazala kada je tadašnji kralj Ugarske Andrija II otišao u krstaški rat.Stefan nije mogao pre ovoga da se kruniše,jer je Andrija to blokirao,on je omdah tražio oda pape i legati su ga krunisali.
Docnija tradicija pripisuje Stefanovom bratu vodeću ulogu u krunisanju i smešta ga u 1221. god. u manastir Žiču.Izvori iz kojih ovo saznajemo jesu žitija posvećena Sv.Savi. u kojima se ističe njegova briga za "otačastvo",a žitija kao istorijski izvor nisu pouzdana,jer veličaju onoga o kome pišu i prpisuju mu mnoge stvari koje nije uradio.Ne shvatajte ovo pogrešno,ali ne postoji krunisanje 1221.god.Da bi ste poznavali istoriju morate čitati i otići do samog izvora.Nije mi namera da se svađam,samo da vam ukažem da ovo nije tačno.U svim knjiga na fakultetu u Beogradu nije tako,postoji i predmet Istorija srpskog naroda na prvoj godini,koji sam prošao i decidno se bavi Nemanjićima.Okupljeni su svi izvori i literatura na jednom mestu (do sada poznati) vezani za ranu istoriju Srba i ne postoji drugo krunisanje.To je jedno od pitanja na ispitu za studente istorije.
Jednostavno nije bilo razloga da Sava svog brata drugi put kruniše i za to nema adekvatnih izvora,dok se za prvo krunisanje zna. Dakle Sava nije imao razloga ako se pozdano zna da se prvo krunisanje dogodilo,da potvrđuje još jednom.
Dakle da bi nešto tvrdili pitajte istoričare i doktore iz te oblasti,predavao mi je čovek koji je doktorirao na temu istorije srpskog naroda u ranom srednjem veku i proučavali smo ovo na predavanjima svi kolektivno.Postoji samo jedno krunisanje (1217) i to tvrdi istorija kao nauka. Nisamo ovo napisao da bi se svađali,jednostavno je tako,učite svoju istoriju i pamtite pretke,mnogo su znali i bili umni ljudi.
Pozdrav svima.
Još nešto,zaista ne znam ko je čovek,i neću da ga osuđujem,ali mislim da su istoričari više kompetenti da istaže ovo.
*
Историчари нас уче да су се Срби доселили на ове просторе после 6. века. А последња генетска истраживања ДНК материјала из костију прастановника Балкана - из Винче, Старчева и Лепенског Вира су показала - да су то наши преци. И коме сада да верујемо ?
Види, та истраживања која налазе везу између ДНК прастановника из Винче и данашњег узорка из српске популације не показују да су стари Винчанци били искључиви преци Срба и да сеобе Словена није било. Када су се Словени, па и Срби, доселили на Балкан, помешали су се са локалним становништвом, које се потом утопило у њих. Ниједан народ није генетски чист, а и сва статистичка истраживања, а таква су и генетска, дају само вероватносне аргументе, не коначне и дефинитивне доказе.
*
http://www.vaseljenska.com/drustvo/srbi-su-starosedeoci-a-ne-dosljaci-na-balkan/
На том линку нема никаквих доказа за оно што је наслов чланка.
*
http://www.ivonazivkovic.net/OSAM%20MILENIJUMA%20SRPSKOG%20POREKLA.htm
Књигу која је поменута "Од Индије до Србије" написао је Доброслав Јевђевић. Књигу је објавила "Српска реч" - лист наше емиграције у Италији. Иначе, поседујем један примерак.
Слажем се, али ипак историја није толико егзактна наука као нпр. електротехника, математика, машинство... Многе ствари се базирају на претпоставкама, непровереним изворима. Сетимо се само изреке да после ратова историју пишу победници. У целој причи је чудно што умни људи, историчари, нису мало загребали и истражили детаљније Житија Светог Саве. Данас је бар лако открити време настанка тих дела на основу старости папира. То до данас нико није урадио.
И још једна основна аномалија. Велики жупан Стефан Немања, високи византијски великодостојник, трећи по рангу у Византијском царству, добија круну од папе и крунише се 1217. Сигурно је због тога Византија била "срећна и задовољна" па Светог Саву проглашава за српског архиепископа и даје српској цркви аутокефалност 1219. године!?
Саша, зато треба слушати реч историчара када се ради о историји, пошто они познају ваљане методе истраживања, које ми, лаици, не знамо.
А што се давања аутокефалности српској цркви тиче, чињеница што Срби траже црквену самосталност од Византије значи да признају њен ауторитет, а у том тренутку, после пораза од крсташа, то је значило много.
Слажем се са тобом. Далеко од тога да оспоравам мишљење историчара. Међутим, делују ми некако инертно, предају то што предају и ни педаљ не одступају од наученог, имали доказе или не. Можда грешим, али мало је оних који би се бавили некаквим новим истраживањима. Ипак верујем младима да ће своју енергију и знање употребити да сазнамо нешто више о свом пореклу. Овај и предходни текст је да се подстакне дискусију и покаже да постоје и некаква другачија размишљања од оног које смо научили у школи и касније на факултету.
Једна дигресија. Питао сам професора Јована Цветића са Електротехничког факултета, који важи за доброг познаваоца Теслиног дела, што не проучава материјал који је Тесла оставио а налази се у Теслином музеју. Једноставно ми је одговорио да би се тиме бавио морао би да посвети цели живот а да се ничим другим не бави. Посебна је прича што за то не би био стимулисан. А на факултету се поред наставе бави и разним пројектима и зарађује лепе паре. Сигурно је да је слично и у историји као науци.
Можда они пишу радове, а ти не читаш часописе у којима се ти научни радови објављују па си стекао утисак да су историчари инертни. Сем тога, када неко објави рад у којем тврди да је открио нешто ново, треба да прође неко време да научна заједница испита те тврдње и прихвати их као тачне - или одбаци зато што нема довољно доказа који би их поткрепили. Тек онда може да се расправља о променама наставних програма. 🙂
Postoji ogroman problem sa genetskim istraživanjima naroda koji su spaljivali a ne sahranjivali svoje mrtve. A Sloveni su mrtve spaljivali verujući da tako oslobađaju duh iz tela. Odatle i strah od umrlih koji su pokopani da će se vampiriti. No ova higijenska i verska doktrina ne ostavlja dovoljan broj grobova i pogrebnih posuda i darova. Jako je teško proceniti ali upadljiva je disproporcija između broja stanovnika i broja groblja.
ја бих најрадије да он презентује то на неком скупу историчара, па да се та прича затвори. Мислим да ови што раде средњи век нису претерано сујетни, а и прфо. Деки Радичевић може да се позабави оним што су извори из материјалне културе - камени натписи, фреске, шта се у ком периоду носило као круна итд.
Оно што учимо у школи је углавном настало покушајима да се попуне неке рупе, јер нам извори често не дају довољно материјала. Зато је претпоставка да је Стефан крунисан два пута данас прихваћена као нормална. Често је случај да се услед дневнополитичких потреба теорије прилагођавају пожељној визији прошлости, као што се у последње време у БиХ избегава теорија да је Краљ Твртко крунисан у Милешеви, а и у Широком Бријегу брише податак да је назив Херцеговина настао као скраћница од "Војводство (Херзогтум - одатле Херцеговина) Светог Саве".
v
Veruj sebi,za ta DNK istraživanja nisam baš siguran.Moram malo da pogledam,ali po izvorima ovde smo došli kao što kažeš posle 6.veka kao organizovan narod sa svojim vođom (ne zna mu se ime).Naselili smo prostore na moru od Cetine (reka) do Ulcinja ,a u zaleđu istočna granica dolina Ibra,a zapadna reka Vrbas,a na severu Sava,ovo su grube granice,koje su se kasnije menjale,Da bi se jezgro Srba učvrstilo na teritoriji današnje BiH(jugo-istok),Crne Gore (severo-zapad) i Srbije(deo KiM),ni ovo nije baš precizno toliko.
Ovo za DNK sam čuo,ali nisam puno zalazio u temu,pogledaću malo pa ću ti odgovriti.
I da izvinjavam se što ovoliko pišem.
Podrška za autora članka,nastavi da radiš 🙂
*
- Од далеке праисторије до кромањонаца и од кромањонаца до данашњих дана, највећи део овдашњег становништва је непроменљив. Немогуће је да негде са Кавказа, у 6. веку, као што тврде, пешке крене неколико стотина хиљада људи, побије неколико милиона свиња, коза и говеда да би се прехранило, и још који милион становника, које успут пљачкају! Доведите сад неког на обалу Дунава скрштених руку и реците му да пређе сам, а камоли с породицом и стоком - то је немогуће!
др Србољуб Живановић
moguce je, sve je moguce, seobe naroda se krecu jos od nastanka coveka, ako si darvnista onda treba da znas da su ljudi svi nastali u africi teritorija danasnje etiopije i odatle krenuli da se sire po zemlji, tako da su se i u evropu morali doseliti, seobe naroda su konstante, i traju i dan danas, ljudi su se uvek pomerali i selili za boljim zivotom tako da ne verujem u tu prici da smo oduvek bili ovde, siguran sam da smo dosli iz severnih delova evrope, a to za dnk, pa ko sto neko rece ovde smo naisli na domace stanovnistvo, koje se stopilo sa slovenima, pa odatle tragovi vincanske kulture u nasem dnk, ako pogledas naces verovatno tragove i turskog dnk, kao i grckog i rimljanskog. Bugari su ti npr dosli iz azije pa kad su dosli na balkan stopili su se sa tamosnjim slovenima na jer je ti Bugara bilo malo a slovena puno i danas bugari sebe smatraju slovenima. Vizantiski carevi su ti npr znali da sele slovensko stanovnistvo u malu aziju jer je tamo cesto dolazilo do depopulacije stanovnistva usled cestih ratovanja.
Postojali su Srbi mnogo pre Nemanjica, Vizantije i ebo vas papa. Srbi prde samo od Nemanjica, bejase i pre njih neko samo se nije poklonio hriscanstvu pfff ne postoji tacna istorija postoje samo izmisljene price da bi neke budale prodavala knjige i uzimale velike plate iz budeta koji nema para da se lece deca. la la la sve vas papa i od mene pa pa \o
*
Опседнут си папом....
Ma pa pa 😛
VI ste opsednuti papom, hriscanstvom, tukijem i palcom. Sto bi reko moj komsija vi ste doslje, doseljenici, i migranti. rofl
Најежим се када чујем приче о болесној деци коју многи злоупотребљавају у дневно-политичке сврхе. Данас од продаје књига а поготово стручних не може да се живи. Тиражи су око 500-1000 књига. Издавачке куће често условљавају да сам финансираш књигу. И сам сам то искусио код штампања једне шаховске књиге. Завршио сам у тешком минусу, али нисам узео паре ни од какве болесне деце.
Pa i Deretic je strucnjak u danasnje vreme... ja se najezim kad vidim kako se zdusno borite jel vam papa dao krunu ili titulu. Kakve vi strucne knjige mozete da pisete kad imate 0 istrazivanja, 0 rada na terenu, sve u svemu 0. Glavni vam je problem falcifikat pape rofl
To sto je tvoja knjiga bila neuspesna nisam ti ja kriv, ali postoji budzet i za to, no ti si posten ko sto Srbija postoji od Nemanjica. 😛
Gledao sam na youtube na rubu znanosti neki hrvatski povjesničar najbolje je opisao tu seobu slavena,po neprohodnim putevima bez hrane i vode i kaže semafor je bio na karpatima 😉 jedni na balkan drugi u srednju europu i tako,sve više i ja vjerujem da je takva seoba nemoguća i da smo mi svi većinom domicilno stanovništvo balkana naravno kroz 1500 god i haplotip se izmjenio i sve
*
http://www.ivonazivkovic.net/OSAM%20MILENIJUMA%20SRPSKOG%20POREKLA.htm
Osim sto 1221 godine nije postojalo vizantijsko carstvo, jer su ih krstati pokorili 1204 i osnovali latinsko carstvo, ostaci vizantije su se okupili oko nikeje i nikejskog carstva pa su odatle 60 godina kasnije povratili Carigrad i vizantijsko carstvo. Drugo Srbiji je u srednjem veku sve do dolaksa turaka vizantija uz bugare bila najveci rival i neprijatelj, i uvek su nasi kraljevi hteli da se otrgnu vizantijskog jarma i da eventualno jednog dana naslede vizantiju
*
Ако ћемо искрено - Византијско царство никада није постојало...
http://www.vaseljenska.com/vesti-dana/najveca-vatikanska-laz-vizantija-nikada-nije-postojala/
looool, sta sve covek nece cuti hahaha
Требало би на ово додати да је Свети Сава 1219. отишао у Никеју где је столовао цар Теодор Ласкар, а патријарх је био Манојло Саратен. Теодор Ласкар је био крунисан у Никеји 1206. Цар је са Светим Савом био далеки рођак јер су царица и Стефанова жена биле рођене сестре. Патријарх је тада написао грамату са следећим текстом:
"Ја, Манојло, васељенски патријарх града Константинопоља, новог Рима, у име Господа нашег Исуса Христа, посветио сам Саву, Ахиепископа свих српских земаља, и дао му у име Божје власт да посвећује епископе, свештенике и ђаконе на територији његове земље; да веже и опрашта грехе људи и да учи и крштава у име Оца и Сина и Светога Духа. Према томе, сви ви православни хришћани слушајте њега, као што сте слушали мене."
Четврти крсташки рат који је трајао од 1202. до 1204. године је требало да ослободи хришћански Цариград од Турака Селџука под папиним благословом. Међутим, права позадина је да се поробе православни хришћани у Цариграду. Ту су чињена и многа злодела. Римски патријарх је био постављен у главном граду превославних хришћана, а други у Бугарској, за време Калојана.
Ne vredi, čovek je tvrdoglav i ne vidi šumu od drveća... Očigledno je dobro upoznat sa pseudoistoričarskim delima u kojima se izvrću činjenice i namerno se netačno tumače. Dovoljno je pročitati dela Ćirkovića, Ferjančića i Radića o srpskoj srednjovekovnoj istoriji pa da se shvati da su ti pseudoistoričari, počevši od Pante Srećkovića, Lukić-Pjanović, pa preko Jarčevića, Deretića, pa do Petra Aškrabe Zagorskog teške dileje, secikese, diletanti, neznalice, nabeđeni intelektualci. Koliki su amateri u pitanju najbolje dokazuje sledeće:
Naime, Lukić-Pjanović u svojoj knjizi dokazuje da je Balkan kolevka civilizacije tako što kao apsolutnu istinu prihvata iskaz njene majke koja tvrdi da su joj njeni stari pričali kako su njihovi stari na Balkanu lovili LAVOVE?!?!?! Napominjem, nije u pitanju zajebancija, žena to spominje dva puta u svojoj knjizi...
Vizantijsko carstvo jeste postojalo, imalo je drugi naziv, Istočno rimsko carstvo ili Romejsko carstvo. Naziv "Vizantijsko" dobija u 16. veku, ali to ne značI da takvo carstvo nije postojalo; paralela bi bila kao da kažeš nikada nije Republika Makedonija, već samo Bivša jugoslovenska republika Makedonija, a više je nego očigledno da je reč o istoj državi.
Vinčanci bili Srbi? Jesu rođače, igrali su Moravac, jeli vruću janjetinu i pili mlaku rakiju prepečenicu. Sad se još pozovi na čuveno vinčansko pismo koje zapravo i ne postoji...
*
Знам шта хоћеш да кажеш - али ти поређење није добро.
Када кажеш Република Македонија или Бивша југословенска република Македонија - ти у оба назива имаш кључну реч која представља одредницу - Македонија.
Али зато када кажеш Ромејско или Романско царство (Imperium Romanum
) то нема никакве сличности са Византијско царство или Византија. И ако не поседујеш одређено предзнање - како можеш да повежеш ова два појма ?
Осим тога, становници данашње Македоније (било да је РМ или БЈРМ) знају да су оба назива државе актуелна - што никако не може да се тврди за име Византија - које би било потпуно страно њеним савременицима.
Овде је прича о веома далекој историји са релативно мало писаних докумената. Зашто не дозволити да је било грешака, подметачина, фалсификата исте. Да си математичар не бих се усудио да полемишем са тобом. Што неко рече историја је као и политика, има много лажи. Горе сам написао да се обично каже да после ратова историју пишу победници. О каквој објективности и егзактности ту причамо? У коментарима нисам нигде прочитао уверљиве доказе да је круна папска. Чуде ме људи који ниподаштавају сваки покушај да коначно нешто више сазнамо о свом пореклу. И на крају шлаг на торту да винчанско писмо не постоји. Ипак су то написали неки умни историчари, археолози... Ово ми је контрадикторно са предходном причом. Али нека то буде неки следећи чланак и тема за разговор.
Јесте интересантан пример Македонија. Територија која се у литератури пре Другог светског рата називала Јужна Србија. Територија на којој су живели Срби, Бугари, Цинцари, Јевреји, Грци, Арнаути, нигде једног Македонца. Долази Тито и прави АВНОЈ-евску Републику Македонију. А данас тај народ без идентитета има некакву своју новокомпоновану историју. Све је ту лажно и држава и национални симболи и историја. Ако вам допадне руку уџбеник историје коју деца у Македонији уче, дићи ће вам се коса на глави. Слично је у Хрватској, код муслимана у БиХ, у Албанији. О каквој ту егзактности историје као науке говоримо?
@Sasa Kostic
Naravno da se dozvoljavaju greške u istoriji, kao i u svakoj drugoj nauci. Ali problem sa istorijom je taj što kad se u istoriji otkrije nešto novo što potkopa staro znanje, odmah se nađe neko da kaže "eto vidite, Vatikan je to sve sakrivao majku li im. Oni to sve protiv nas Srba smisleno rade". U drugim naukama kad se otkrije nešto novo ne kaže se da je ono staro bio proizvod nekakve zavere.
Takođe, što se tiče Makedonije, pitanje je kompleksno, puno kontroverzi, predrasuda i jeftine dnevne politike. O naciji ti preporučujem Johana Hajzinha "Patriotizam i nacionalizam u evropskoj istoriji do kraja 19. veka"; Erik Hobsbaum "Nacije i nacionalizam od 1780. (Program, mit, stvarnost)"; Ernest Gelner "Nacije i naciolizam"; Hans Ulrih Veler "Nacionalizam istorija-forme-posledice". Posle toga daj sud da li su Makedonci veštačka nacija ili ne, da li tamošnje stanovništvo ima pravo da sebe smatra Makedoncima (a ne Srbima, Bugarima, Grcima...) ili ne.
Za vinčansko pismo ti preporučujem Aleksandar Palavestra "Izmišljanje tradicije: vinčansko pismo" (ima na internetu u pdf-u).
Vidiš, na tom primeru se vidi napredak istorijske nauke. Nekada se smatralo da je u pitanju pismo, a novija istraživanja su to opovrgla.
Istorija kao nauka jeste egzaktna, tj. nastoji da bude u što većoj meri. E sad, razlozi zašto se rezultati nauke izvrću, pogrešno tumače, monogobrojni su, a (po mom mišljenju) glavni razlog jeste "jeftina dnevna politika".
@CrniOrao100
Romejima bi bio potpuno stran i naziv Carigrad, pa čak i Konstantinopolj. Uglavnom su Carigrad nazivali, jednostavno, Grad, ili Veliki grad.
Ali to ne menja činjenicu da je taj grad postojao, kao i država Vizantija (naravno pod imenom Romejsko carstvo).
Hm, cinjenica je da istoriju pisu pobednici. Po meni je verodostojnije ispitivanje DNK koje govori o sastavu stanovnistva na prostorima, sto podrazumeva i uticaj populacije stanovnistva. DNK naroda Lepenskog Vira nalazi se na istoku i daleko na zapadu a takodje i tragovi kulture.
Da su Srbi dosli sa Karpata logicno bi bilo da tragovi DNK postoje i u narodima gde su prolazili jer bi to trajalo godimama ali nema tragova DNK po vecini opisanih kretanja seobe.
Carsku titulu je Stefan dobio od Vizantije a kruna je napravjena u Rimu pa odatle potice zabuna oko toga od koga je dobijena.
То да историју пишу победници је истовремено и тачно и нетачно.
Тачно је зато што победници махом користе власт да оцрне пораженог противника па остављају документа у којима се греси супарника увеличавају, а успеси и добра дела победника уздижу.
Међутим, тврдња да историју пишу победници није тачна зато што нико не може да контролише све оно што ће постати историјски извор; истина се сачува и преживи политику, па постане историја или макар претпоставка.
Генетска истраживања су статистичка по природи и она не могу да потврде или побију неку научну хипотезу, већ само да је подупру или јој умање вероватноћу да је истинита. Таква истраживања зависе доста од доступних или изабраних узорака, а кад год се ради на узорцима онда су и закључци ограничени у погледу могућности уопштења на популације. Да су истраживачи узели другачији узорак из тренутне популације Србије, слика би можда била много другачија. Са друге стране, нације нису генетски хомогене, сеоба и мешања је било много током векова.
Стефан Првовенчани није могао добити царску титулу зато што је по византијској доктрини постојао само један цар - у Цариграду. Византија није додељивала ни краљевске круне, колико је мени познато, а круна не би стигла из Рима да Рим није Србији доделио статус краљевине.
* Selimir (660.-680.)
* Vladin (680.-700.)
* Ratimir (700.-730.)
* nepoznato, smatra se da je među naslednicima došlo do borbe za vlast
* Višeslav, knez (750.-778.)
* Radoslav, knez (8. vek i 9. vek)
* Prosigoj, knez (?822-?836), sin Radoslavov
* Vlastimir, knez (?836-862), sin Prosigojev
* Mutimir, knez (862-891), sin Vlastimirov
* Pribislav Mutimirović, knez (891-892), sin Mutimirov
* Petar Gojniković, knez (892-917), Mutimirovog brata Gojnika
* Pavle Branović, knez (917-923), unuk Mutimirov, od sina Brana
* Zaharija Pribislavljević, veliki župan (923-924), sin Pribislavov
* Časlav Klonimirović, knez (927-oko950)
Knez Vlastimir imao je tri sina Stroimira, Mutimira i Gojnika.
Stroimir je imao sina Klonimira i unuka Časlava.
Mutimir je imao sinove Stefana, Pribislava i Brana. Pribislav sina Zaharija, a Bran Pavla.
Gojnik je imao sina Petra.
Smrću Časlava Klonimirovića okončana je ova dinastija koja je vladala objedinjeno svim Srbima na Balkanu a zemlja je podeljena između više velikaša koji su se priklanjali Bugarskom kanatu, Vizantiji, Ugarskoj i često između sebe borili za vlast.
Dinastičko stablo Višeslavića (Vlastimirovića)
Sledeća dinastija su Vojisavljevići.
Sv. Jovan Vladimir je vladao Dukljom kao saveznik Vizantije protiv cara Samuila. Pošto ga je Samuilo vojno porazio oženio ga je svojom ćerkom Teodorom Kosarom, vratio ga na presto i dao mu Drač. Posle careve smrti novi car Jovan Vladislav naređuje da Jovana Vladimira ubiju. Posečen je ispred crkve u Prespi. Kanoniziovan je u sveca i njegove čudotvorne mošti su danas u sabornoj crkvi u Tirani.
Mihajlo Vojisavljavić, prvi srpski kralj, dobio je od pape Grgura VII krunu 1089. godine. Krunisan je u Stonu kod Dubrovnika.
Petrislav
humski knez Sveti Jovan Vladimir (~970 - 1016) је од око 990. до 1016. године био владар Дукље
zahumski knez Ljutovid Barska bitka 1042
veliki knez Vojislav
dukljanski kralj Mihajlo Vojisavljević dobio je kraljevske naznake u pismu Pape Grgura VII 9. januara 1078. godine kao kralj svih Slovena (?-1081)
Konstantin Bodin, srpski kralj i kralj Slovena (1081 - posle 1101) vladao Humom, Raškom, Bosnom i Zetom.
# MIHAILO, Bodinov sin
# DOBROSLAV, KRALJ, Bodinov polubrat
# KOČOPAR, 1101 – 1102, Bodinov brat
# VLADIMIR, 1102 – 1114, Bodinov sinovac
# JAKVINTA, Bodinova žena, truje Vladimira i dovodi sina Đorđija
# ĐORĐIJE (1114 – 111😎, Bodinov sin
# GRUBEŠA (1118 – 1125)
# ĐORĐIJE, ponovo (1125 – 1131), Bodinov sin
# GRADIHNA (1131 – 1141)
# RADOSLAV (1141 - ?), sin Gradihne
# MIHAILO, potonji vladar Duklje
postoji kontraverza oko toga da li su Desa, Zavid i Stefan Nemanja pripadali ovoj dinastiji ili dinastiji Vukanovića
Kraljevstvo kralja Konstantina Bodina
Vukanovići
По Летопису Попа Дукљанина, дукљански краљ Константин Бодин је 1083/84. освојио Србију и тамо поставио на власт двојицу жупана који су до тада боравили на његовом двору: браћу Вукана и Марка. По Орбину, Бодин је том приликом поделио Рашку на две жупе и разделио их Вукану и Марку. Са обзиром да је Вукан доцније упорно ратовао са Византинцима око Раса, а затим и у околини Скопља и Врања, његова област се налазила на југоистоку Рашке. Могуће је да се област којом је управљао његов брат Марко налазила северно од Вуканове, можда у Мачви и североисточној Босни.
Урош I Вукановић , као Вуканов синовац, задобио власт над Рашком. Око 1123. Урош I је оборен са власти, вероватно уз византијску подршку, а око 1126/1127. се вратио захваљујући свом ранијем савезништву са Бодиновим сином Ђорђем.
Цар је најкасније око 1155. сменио Десу и вратио свог штићеника Уроша II, а када је овај 1162. постао непријатељ Византије уместо њега је прво довео Белоша, а затим и Десу. Најзад, када се показало да и Деса није лојалан Ромејима, цар је 1165. на рашки престо довео Завидиног сина Тихомира. Током борби са Немањом, Тихомир и остала браћа су добила конкретну византијску војну помоћ, али су и поред тога побеђени код Пантина на косову.
* Vukan (1083/84 - 1112)
* Marko (1083/84- ?)
* Uroš I, (1112 - oko 1145) najverovatnije Markov sin;
* Uroš II Primislav (oko 1145-1162), najstariji sin Uroša I;
* Beloš, srednji sin Uroša I;
* Desa, najmlađi sin Uroša I;
U dinastiju Vukanovića možda je spadao i Zavida, otac velikog župana Tihomira i njegovog naslednika Stefana Nemanje,
Po Milošu S. Milojeviću srpski vladari od 492 godine su:
Dinastija Svevladovića
1. Svevlad, Samovlad, ili Samo, Samko I (492-530)
2. Car Boris, ili Brus I Svevladović ili Samovladović I (530-540)
3. Car Ostrojilo I Svevladovoć ili Samovladović II (540-552)
4. Car Svevlad, ili Samovlad II sin Strojimirov, Samovladović III (552-564)
5. Car Selimir I Svevladov ili Samov sin, Svevladović ili Samović IV (564-585)
6. Car srpski Vladan I Selimirov sin Svevladović V (585-610)
7. Car Radomir I Vladanov sin Svevladović VI (610-620)
8. Višeslav Svevladović
9. Radoslav Svevladović
10. Prosegoj Svevladović
Dinastija Drvanovića
1. Car Zvonimir I Drvanov ili Drvenarović (632-675)
2. Kralj Budimir I Zvonimirov Drvanić ili Drvenarović II (675-680)
3. Svetolik I Budimirov Drvanić ili Drvenarović III (680-692)
4. Vladislav I Svetolikov Drvanić ili Drvenarović IV (692-709)
5. Tomislav I Vladisavljev (ili Svetolikov sin) Drvanović ili Drvenarović V (709-722)
6. Sebislav (ili Zbislav) I Tomislavljev Drvanović ili Drvenarović VI (722-749)
7. Razbivoj I i Vladimir Sebislavljevi Drvanović ili Drvenarović VII (749-753)
8. Vladimir I Sebislavljev Drvanović ili Drvenarović VIII (753-773)
9. Hranimir I Vladimirov Drvanović IX (773-782)
10. Tvrdoslav I Hranimirov Drvanović X (782-787)
11. Ostrojilo ili Strojilo II Vladimirov Drvanović XI (787-791)
Династија Дрвановића
1. Цар Звонимир I Дрванов или Дрвенаровић (632-675)
2. Краљ Будимир I Звонимиров Дрванић или Дрвенаровић II (675-680)
3. Светолик I Будимиров Дрванић или Дрвенаровић III (680-692)
4. Владислав I Светоликов Дрванић или Дрвенаровић IV (692-709)
5. Томислав I Владислављев (или Светоликов син) Дрвановић или Дрвенаровић V (709-722)
6. Себислав (или Збислав) I Томислављев Дрвановић или Дрвенаровић VI (722-749)
7. Разбивој I и Владимир Себислављеви Дрвановићи или Дрвенаровићи VII (746-753)
8. Владимир I Себислављев Дрвановић или Дрвенаровић VIII (753-773)
9. Хранимир I Владимиров Дрвановић IX (773-782)
10. Тврдослав I Хранимиров Дрвановић X (782-787)
11. Остројило или Стројило II Владимиров Дрвановић XI (787-791)
12. Толимир Остројилов Дрвановић XII (791-799)
13. Предислав I Толимиров Дрвановић XIII (799-805)
14. Крепимир I Предислављев Дрвановић XIV (805-830)
15. Светозар Крепимиров Дрвановић XV (830-835)
16. Радослав Светозарев Дрвановић XVI (835-850)
17. Часлав или Честислав I Радослављев Дрвановић XVII (850-862)
18. Петрислав I Радослављев Дрвановић XVIII (864-879)
19. Павлимир или Бела I Петрислављев Дрвановић XIX (879-910)
20. Жена Белина (Павлимирова) Дрвановића XX (910-930)
21. Тресимир I Белин или Павлиморов Дрвановић XXI (930-960)
22. Прелимир I Тресимиров Дрвановић XXII (960-982)
23. Хвалимир I Прелимиров Дрвановић XXIII (982-986)
24. Легет I Крешимиров Дрвановић XXIV (986-989)
25. Силвестер I Болеслављев Дрвановић XXV (989-993)
26. Тугомир Силвестров Дрвановић XXVI (993-997)
27. Хвалимир II Тугомиров Дрвановић XXVII (997-1003)
28. Петрислав II Хвалимиров Дрвановић XXVIII (1003-1010)
29. Владимир Свети II Петрислављев Дрвановић (Јован Владимир) XXIX (1010-1015)
30. Драгомир I Хвалимиров Дрвановић XXX (1015-1019)
31. Доброслав или Војислав I Драгомиров Дрвановић XXXI (1036-1055)
32. Неда I и најстарији јој син Гојислав Војислављев Дрвановић XXXII (1055-1057)
33. Михајил I Војислављев Дрвановић XXXIII (1057-1073)
34. Радослав II Војислављев Дрвановић XXXIV (1073-1089)
35. Бодин I Михајилов Дрвановић XXXV (1089-1100)
36. Доброслав II Бранислављев Дрвановић XXXVI (1100-1102)
37. Владимир III Михајилов Дрвановић XXXVII (1102-1114)
38. Ђурађ I Бодинов Дрвановић XXXVIII (1114-1117)
39. Грубеша I Бранислављев Дрвановић XXXIX (1117-1124)
40. Ђурађ Бодинов Дрвановић XC (1124-1143)
41. Грдиња или Градиња I Бранислављев Дрвановић XCI (1143-1154)
42. Радослав III Градињин Дрвановић XCII (1154-1160)
Car Zvonimir?!? U 7. veku? I ovi pre njega isto carevi?? Kada postoji samo jedan car, i to romejski, iliti vizantijski, koji tu titulu ne priznaje nikome (kada je 800. godine data titula cara Karlu Velikom ona je glasila "car Germana" ili tako nekako, a to je u suštini značilo kralj Germana).
A već njegov naslednik je kralj, a naslednici tog kralja ni nemaju titule. Kako je "spao" na tu titulu? Dajte bre ljudi malo se uozbiljite...
Ako je taj Zvonimir bio car, gde mu je bila prestonica, gde mu je bila palata, kako je izgledao novac koji se kovao u njegovo državi? Vidim za svakog vladara se zna precizno godina stupanja na presto i silaska, ili smrti. Gde su izvori koji govore o tome, koji govore o uređenju tih država?
A pozivate se i na Miloša S. Milojevića, čoveka čije tvrdnje je pobio ruski konzul Ivan Stepanovič Jastrebov, pod pseudonimom Veličko Trpić, u knjizi "Miloš S. Milojević u Prizrenu i njegovoj okolini".
Je l' čitate vi prave istoričare, koji argumentima potkrepljuju svoje tvrdnje, koji se ceo život bave istorijom? Opet vam kažem, dovoljno je bilo koju knjigu od Ćirkovića da pročitate. Ili npr. Radivoj Radić "Srbi pre Adama i posle njega", i "Klio se stidi". Pored knjiga imate i zbornike radova gde su pojedine teme koje vas zanimaju detaljnije obrađene. Nemojte da čitate samo te šarlatane kojima je stalo samo do zarade i koji prodaju jefitni patriotizam.
Nemojte da budemo kao Hrvati koji se diče čuvenim kraljem Tomislavom, a o njemu postoje dve rečenice kao dokazi, i ništa više.
šta fali englezima, oni jure svog Artura beć 200 godina. Tokom tog traganja celu svoju nacionalnu istoriju su istražili. Mi treba da pođemo od nečega, pa makar to posle preoblikkovali. Najbolje da možeš poći od ničega. Zna se prvo se postavlja radna pretpostavka, pa se ta pretpostavka istražuje. Neproduktivno odbijanje da se uopšte išta radi ako već neko drugi to nije dokumentovao je najobičnija lenjost duha.
Mogu oni da jure Artura još 200 godina neće ništa pronaći, kao i mi tog cara Zvonimira...
Ako se za nešto u istoriji nema dokaza (pisanih, arheoloških) onda se kaže "najverovatnije, postoji određena verovatnoća,ali nema konkretnih dokaza", a ne kako to pseudoistoričari rade.
Pa i polazi se od "ničega" (uslovno rečeno, zato je i pod navodnicima). U protivnom će se rezultati istraživanja, svesno ili nesvesno, tumačiti u skladu sa unapred postavljenom teorijom.
A vi znate da niko ništa ne radi? Pratite srpsku istoriografiju? Čitate redovno zbornike radova i rasprave istoričara, arheologa, lingvista? Kako tako samouvereno to tvrdite? Posećujete predavanja i seminare?
Srpski narod ima veličanstvenu istoriju, punu primera koji mogu da budu moralno poučni ili praktično korisni. Naravno, kao i istorija svakog drugog naroda ima i onih primera koji su nemoralni ili praktično nekorisni, ali to ne umanjuje vrednost istorije srpskog naroda (niti bilo kog drugog naroda).
Nije mi samo jasno zašto se čitaju ta pseudoistoričarska dela. Da l' zato što podilaze ljudskim željama stvarno ne znam. Ali znam da su u pitanju teške budalaštine; primer: Mililć od Mačve tvrdi da su "Rg Vede u neraskidivoj vezi sa srpskim jezikom, i kao jedan od dokaza navodi da srpski seljak kaže 'Rgnem ti ga majci' kao glavni etimološki dokaz da je srpki jezik pramajka svih jezika". E ko sad poveruje u ovo Milićevo kazivanje, svaka mu čast.