БИОГРАФИЈА

Day 3,532, 07:33 Published in Serbia Armenia by Sasa Kostic
Љубомир С.А. Стевовић,
спец. хем. наука


Љубомир Стевовић, рођен 2. јула 1949. године у Београду, син професора инг. Стевана Стевовића, осничача катедре за бродоградњу Машинског факултета у Београду 1949. и унук професора инг. Аћима Стевовића, оснивача Машинског факултета 1905. у Београду, трећа генерација проналазача са признатим патентима. Потомак Патријарха Јосифа Рајачића. Прадеда проф. др Војислав Бакић је био оснивач научне педагогије у Србији и ректор Велике школе 1895-1898.

Са 12 година показује таленат за хемију, и под менторством и покровитељством професора Др Александра Лека, са Технолошко-металуршког факултета у Београду, држао кућну лабораторију од 1961-1967. Дипломирао на Хемијском одсеку Природно-математичког факултета у Београду 1982. године и специјализовао органску хемију 1986. године. Написао докторски рад о перволфраматној епоксидацији α,β-незасићених киселина и очекивао одбрану доктората до краја 2001. Паралелно ради на природним наукама и српској државној хералдици.

Од 1984-2001. године сарађивао са Центром за органску хемију, биохемију и инструменталну анализу, при Институту за хемију, технологију и металургију. У периоду 1987-1989 био је члан југословенско-америчког Заједничког развојног пројекта DOE 744 “Пречишћавање димних гасова у димном каналу” у коме су партнери били америчко Министарство за енергију и Машински факултет у Београду, где је радио на трансферу америчке технологије за одсумпоравање димних гасова. Kao приватни научни истраживач конципирао је идеални реактор за одсумпоравање димних гасова у два патента (No 47.371/94 и No 48148/96) који су добили позитивну рецензију у Америчком Министарству за енергију. Патенти су и данас актуелни, још нико у свету не ради на развоју ове врсте реактора.

Од 1993-2001. године сарађује са Хемијским факултетом и од 1996-2001. године са Технолошко-металуршким факултетом.

У периоду 1994-1997. je руководио подпројектом “Развој реактора за одсумпоравање димних гасова” у оквиру Стратешког пројекта Републике Србије С.2.01.14.201 “Технологије за ефикасно коришћење и оплемењивање домаћих угљева”.

Главне области истраживања у природним наукама; хетерогена каталитичка преносна хидрогенизација засићених и незасићених стероидних кетона, одсумпоравање димних гасова, епоксидација стероида персирћетном киселином, перволфраматна епоксидација α,β-незасићених киселина, оксигенативна циклична димеризација терминалних α,β-незасићених киселина, и синтеза и епоксидација β-ароилакрилних киселина. Објавио је 108 радова, међу којима 10 патената, од којих је само један од научног, а остали су и од научног и од индустријског значаја.

Од почетка 1970-их као приватни научни истраживач изучава Српску националну хералдику и фалеристику (наука о орденима и медаљама). Из хералдике и фалеристике објавио преко 180 чланака и одржао тридесетак предавања.

Главни радови из хералдике; О Немањиним титуларним именима, о Краљевском крунисању Стефана Првовенчаног, кацигу са пауновим пером је за грб династије Немањића узео краљ Милутин 1314, а Српски штит деспот Стефан Лазаревић 1402, развој и синтеза хералдичких симбола у Српском грбу, компаративна анализа српске државне химне „Боже правде“ и родољубиве песме „О Србијо мила Mати“ и предлог да се за химну Републике Србије узме ова песма и грб са двоглавим белим орлом у полету, са српским штитом на грудима и круном Немањића.

Главни радови из фалеристике: о медаљи за храброст Милоша Обилића и предлог нове медаље, студије о првим одликовањима Кнежевине Србије, о орденима Таковског крста, Белог орла, Светога Саве, Карађорђеве звезде, ратним споменицама 1878-1919, критика орденског система који је СЦГ наследила од СРЈ, и пројекат нових одликовања Републике Србије.

Члан: Српског нумизматичког друштва, Српског хемијског друштва, Секције за приватне научнике Удружења универзитетских професора и научника Србије, Хегеловог друштва, жирија Савеза проналазача и аутора техничких унапређења Србије, оснивач Српског хералдичког друштва, фалеристички консултант Војног музеја у Београду и члан редакција часописа Динар и Орден. Објавио укупно преко 300 наслова и добио 6 награда, међу којима 3 златне Медаље Михаила Пупина Савеза проналазача и аутора техничких унапређења Републике Србије за реактор за одсумпорвање димних гасова, за фотохемијски реактор и за перволфраматну епоксидацију. Од 2008. редовни члан Матице Српске. Од 2015. Председник Управног одбора Српске Развојне Академије. Живи и ради као самостални приватни научни истраживач.