Пут до прве медаље

Day 2,671, 19:08 • Published in Serbia Serbia • by cobi91sd

Све што ћете прочитати у потпуности је тачно. Можда делимично тачно... Добро, није уопште тачно. Сад читај.



8. фебруар 2015. дан 2637, дан када сам прогледао и начинио прве кораке у еСвету. Дан када је све почело.

Укуцам мејл и шифру, клик на ок и бум! Отвара ми се прозор,нејасне слике на све стране, где прво да гледам, шта је све ово?! Застао сам на тренутак, прибрао се и почео да разгледам околину, не бих ли уочио нешто познато. Прво што ми је привукло пажњу била је нека карта. То је била карта еСвета, мени скроз непознатог, карта какву никад нисам видео. У њој видим еСрбију која је много већа него што су ме учили. Нисам имао времена да детаљно проучавам географију, само сам спаковао карту и кренуо даље. Кад тада видим неко писмо у горњем левом углу. "Шта би ово могло да буде?" помислих. Отварам писмо и обраћа ми се нико други до председник еСрбије. Жели ми добродошлицу и упућује ме на неке туторијале за почетнике. У том тренутку ми је лакнуло. Знао сам да нисам сам у овом еСвету, бар сам тада тако мислио...

Пролазили су дани, ја читао туторијале, полако почео да схватам где се налазим и шта треба да радим, али нешто није било како треба. Шта год урадио увек сам био на почетку. Као да се испред мене налазио зид који, ма колико се трудио, не могу да прескочим. Људи ме гледају и кажу: "мали си ти, ти си еБеба." Каква бре еБеба, коњина сам од 23 године, не разумем. Онда видим људе који су преко 200-ог нивоа и помислим: "Па ја јесам мали." Шта ћу, нема ми друге осим да одиграм карте које су ми подељене. Нећу да дозволим да ме то спутава, и ови већи су морали кроз то да прођу.

Животарио сам, лутао, упознавао се са еСветом, трошио џепарац који не знам одакле ми и тако у круг. Док се једног јутра нисам пробудио, гладан као вук. Одем до складишта а тамо нема ничега. Шта ћу сад? Где да нађем неку клопу? Идем улицом, размишљам, како да решим овај проблем, никад нисам био у оваквој ситуацији. И тад, срећа ми се осмехнула. Угледах знак "ПОТРЕБАН РАДНИК". Искрено, није ми се радило, много сам лењ. Али глад је преовладала и решим да се пријавим за посао. На моје изненађење примили су ме истог тренутка, решена су два проблема од једном, њима је требао радник а мени паре. А било је пара, не нешто претерано али довољно за неки нормалан живот. Чак сам уштедео довољно за кућу коју сам купио када сам постао пунолетни грађанин. Кућица није ништа посебно, мала, једноспратна, пар собица, осредњи ентеријер, али мени је била сјајна зато што је моја. еЖивот ми је полако кренуо узлазном путањом, имао сам своју кућу, посао, чак сам се учланио у теретану и кренуо да тренирам сваког дана. Али нешто је и даље недостајало, и даље је постојала та велика празнина коју ништа што сам до сада постигао није могно да испуни.

Радио сам, тренирао, радио, тренирао, тако у круг. Ништа се није дешавало. Почео сам да падам у депресију јер ми је еЖивот био и више него празан. Почео сам да пијем не бих ли ублажио бол. Грешка. Бол је била све јача. Свако вече проводио сам у еКафани која је била удаљена само пар улица од моје куће. То ми је одговарало јер сам остао без дозволе, а и здравије је прошетати. Чашице су се претвориле у чаше, чаше у флаше. Сваке вечери сам остављао целу плату на пиће, а то је много пива. Тад су били мањи порези па је било више пара. Осећао сам да све дубље тонем и да нема никога да ми пружи руку да ме подигне и врати на прави пут. Али било ме је брига, предао сам се. Само сам седео, зурећи у једну тачку, једини покрети које сам правио јесу покрети десне руке која је приносила чашу устима и леве која је увек држала упаљену цигарету. Тако једне ноћи, изгубљен у свом свету, нисам ни приметио да се локал испразнио, конобар ми је само пришао и замолио ме да одем. "Зар је дотле дошло?" помислих. "Видимо се сутра." рекох му уз кисели осмех. Кренуо сам лагано, пешке као и обично. Тетурао сам се по улици, повремено се придржавајући за ограду, једва да сам могао да идем. Уместо да скренем десно ка кући као и увек, наставио сам да идем право, ни сам не знам зашто. Ваљда ми је нешто у подсвести говорило да тамо треба да идем. Прошао сам пар километара не стајући, не осврћући се, ишао сам док нисам стигао до неког знака. На њему је писало:

Помислио сам: "То је то, има да се пријавим у ову јединицу. Само име описује моју тренутну ситуацију. А и не може бити горе од овога." Записао сам адресу на парче папира да не бих заборавио, пошто после не знам колико пива нисам могао ни своје име да запамтим.

Свануло је, будилник бруји, као да ме неко маљем удара у главу. Али такво ми је свако јутро, навикао сам. Видим оно парче папира, згужвао сам га и бацио у канту. Облачим се и крећем на посао, тамо све по старом, ништа се не дешава, преживео сам и ову смену и кренуо кући. Када сам стигао нешто ми није дало мира, нешто ми се чинило погрешним, пришао сам канти и узео згужвани папирић. "Шта ме кошта да пробам." Упутио сам се на записану адресу без размишљања. Када сам стигао, дали су ми пријаву, попуњавам је полако и размишљам "Шта ми је ово требало?". Нисам ја дисциплинован, није војска за мене. Детаљно прочитам услове и видим да не морам да будем активан. Супер, сада ми је лакнуло и предао сам пријаву. Када сам примљен био сам нервозан, помало и уплашен. Питао сам какви су људи тамо, хоће ли ме прихватити, какав ћу први утисак да оставим. Када сам ушао на полигон за вежбе пријатно сам се изненадио, људи су се смејали, зезали, поздрављали ме, чудно сам се осећао, ови људи ме не знају а понашају се као да се знамо 100 година. Полако сам почео да се опуштам, иако никог нисам познавао, знао сам да овде треба да будем.

Полако сам почео да се враћам у нормалу, решен да се никада више не вратим на стари пут. Поново сам се бацио на спорт, сада сам тренирао још јаче, имао сам зацртан циљ. Радио сам и прековремено, тренирао кад год сам могао, тренирао сам до изнемоглости. Некако сам знао да ће ми се труд исплатити. На моју срећу и јесте. Дан 2669, сасвим обичан у еСвету, али за мене то је дан када се сав мој труд напокон исплатио. После тренинга нисам ни слутио шта ће се десити. Стигло ми је обавештење да сам добио медаљу! Нисам могао да верујем, била је то златна статуа, толико сјајна да нисам могао да престанем да гледам у њу.

Био сам одушевљен својим успехом, који за старије играче и није неки велики подухват али мени је значио више него било шта на еСвету.

Када сам престао са слављем и дошао к себи, отишао сам кући и медаљу оставио на посебно место на полици. Сада је све било како треба, то је био део који је недостајао, део који је попунио празнину у мом еЖивоту. Легао сам да спавам. Нисам ни помислио да идем у еКафану. Наредног јутра пробудио сам се пре будилника, све ми је сада некако лакше, сада сам срећан. Али и даље сам СЈЕБ-ан.



Захваљујем се Министарству образовања које помаже ебебама око тренинга



Прихватам све критике. Реците шта не ваља да знам за убудуће 🙂