ИСПОВЕСТ

Day 1,275, 16:27 • Published in Serbia Serbia • by Ceca 007


















Око мене насмејана лица
ја корачам нестаје улица.
У гомили непознатих људи,
тражим тебе.
Застајем, осврћем се, видим те
у сваком следећем пролазнику.
Требаш ми као слобода затворенику,
као сламка дављенику.
Требаш ми.
Желим осмех и на свом лицу,
хоћу да препознам сваку улицу.
Досадило ми је бесциљно лутање
и ризично плутање.
Желим више, много више.
Не занима ме хоће ли пасти кише,
да ли ће улица бити влажна
и да ли су нечија осећања снажна.
Не занима ме колико радиш
и да ли кестење из ватре вадиш.
А и Ви пролазници, док будете читали
исповест моју, рећи ћете да сам себична и зла,
али ја нисам била таква,
тужна и меланхолична,
несрећна ме судбина изменила.
Љубав сам своју сахранила, под ноге све бацила,
срећу изгубила,
а са њом и осмех на уснама заледила.
Зато је у души сада тако хладно,
зато ништа не иде складно,
све је сада јадно и бедно
и ништа више није вредно.





До следећег читања Ваша Ceca 007