Join the new world

Поздрав читаоци!

Пошто сам прије пар дана одлучио да убијем досаду започињањем овог серијала, дошао је ред да га и наставим. Но прије него што почнем с наставком серијала желим мало прокоментарисати нове мисије. Мисије нису толико тешке колико претходне осим оне једне која захтјева да надопуните 5000 енергије у једном дану што је немоггуће без чоколадица. Остало све је мање више лагано. Занимљива ствар је то што код неких мисија можете изабрати како ћете их урадити, тако да можете једну од мисија завршити одмах, убијањем 100 противника, док је други начин да сачекате други дан и два пута узмете награду од дневног задатка. Проблем код ових мисија је што су награде веома лоше и готово да се не исплате радити. Добра (а многе лоша) ствар је то што као награда нема великих бомби с којима можете нањети пет милиона штете- јер по мени оне дјеломично чине војни модул досадним.



Да не паметујем много, почећу са писањм наставка серијала. Укратко, у претходном дијелу смо писали о инциденту на стражи, и причама које је један од стражара испричао главном лику Артјему. Линк од претходног дијела имате одмах испод:

Метро 2033- Први дио: Увод

Као што сам обећао, нова слика

Пут ка непознатоме... ка површини...


Пар минута након што Петар заврши причу...
...
Јужно од станице се зачуо узвик:
-Хеј ви, на четри стотине педесетом! Је ли код вас све у реду?
Петар Андејевич сави руке у трубу и одговори вичући:
-Приђите ближе! Искрсло је нешто!
Из тунела ка станици. жмиркајући џепним лампама, приближавале су им се три фигуре, свакако патрола с тристотог метра. Пришавши ватри, угасише лампе и посједаше.
-Здраво, Петре! Ти си, значи, овдје. А ја све мислим, кога ли су данас на крај свјета послали- рече старији, осмехнујући се и вадећи цигарету из паклице.
-Чуј Андрјуха. Мој момак је видео нешто овде. Али није стигао да пуца. У тунелу се сакрило. Каже да на човјека није личило.
-Није личило на човјека? А на шта је личило?- окрену се Андреј Артјему.
-Ма нисам ни видео... Само што сам за лозинку упитао, оно је јурнуло назад на сјевер. Али кораци нису били људски. лаки и врло ситни., као да нема две него четири ноге...
-Или три!- намигну Андреј, с гримасом на лицу.

Артјем се загрцну, сетивши се приче о троногим људима са Филојевске линије, чији је део излазио на површину плитким тунелом, тако да није било готово никакве заштите од радијације. И оданде се почитавом метроу разгмизала двоглава и тронога гамад.
-Па добро момци, кад смо већ ту, зашто да не поседимо мало? Ако им троноги опет буду досађивало да прискочимо. Артјеме! Имате ли чајник?
Петар Андрејевич устаде, нали воде из канистера у излупани, чађави чајник и окачи га изнад ватре. Кроз неколико минута чајник запишта кипећи, и од тог звука, тако домаћег и пријатног, Арјему постаде топлије и спокојније. Погледао је људе који су сједили око ватре: сви снажни, прекаљени тешким овдашњим животом, поуздани људи. Таквима се могло вјеровати, на њих се могло ослонити. Њихова станије је словила за једну од најуспјећнијих на цијелој линији- а све захваљујући томе што су се ту окупили људи као што су они. Били су у присним, готово братским односима.

Артјему је било готово двадесет, рођен је још тамо горе, и није био тако мрша и блијед као већина рођених у метроу, који се никада нису усудили да изађу из њега, плашећи се не само радијације већ и ужарених, за подземни живот смртоносних сунчевих зрака. истина, Арјем је и сам свега једанпут у животу био горе, и то само на тренутак- слика посољдица радијације била је таква да су се само екстремно знатижељни пржили по неколико сати, не успјевши да се сити нашетају и нагледају необичног свијета који се сада налазио на земљи. Оца се није најјасније сјећао. Мајка је била с њим до пете године, док су живјели на Тимирјазевској. Било им је добро, и живот је текао устаљено и мирно док Тимирјазевска није збрисана најездом пацова.

Огромни,сиви, мокри пацови нагрнули су једном без било какве најаве, из једног од тамних бочних тунела. Он је понирао у страну, као споредни огранак главног северног коридора између те две станице, спуштајући се на велике дубине, да би се изгубио у компликованој мрежи стотину ходника, у лавиринтима пуним ужаса, ледене хладноће и одвратног смрада. Управо тај тунел водио је до цартсва пацова (гнијезда), до мјеста на које не би крочио ни најлуђи авантуриста. Чак би и изгубљена скитница, која се не разумје у подземне карте и путевем нањушила језиву, црну опасност која се наслућивала оданде, и устукнула би од разјапљене провалије на улазу као од капије кугом зараженог града. Пацове нико није узнемиравао. Нико се није спуштао до њиховог царства. Нико се није усуђивао да дира у њихове границе. Али су зато они дошли. Много је људи страдало тога дана, када су као живи поток, гигантски пацови, тако огромни, какви никада нисмо видјели ни на станици, ни у тунелима, преплавили и постављене кордоне и станицу, сахрањујући под собом и њене браниоце и становнике, заглушујући масом својих тела њихове самртне ропце. Прождирајући све што им се нашло на путу, мрте и живе људе и своју изгинулу сабраћу- слепо и немилосрдно, гоњени људском заруму непојмљивом силом, пацови су грабили напријед, све даље и даље.

Преживјело је свега неколико људи. Не жена, стараца, или деце-нико од оних које прве спашавају, већ пет мушкараца који су умели да прескоче смртоносну бујицу. А заобишла их је само због тога што су се нашли на дресини, у извидници у јужном тунелу. Зачувши крике на стнаици, један од њих је потрчао да провери шта се догађа. Тимирјазевска је већ нестајала када ју је угледао на крају коридора. Већ на улазу је схватио, по првим потоцима пацова који су продрли на перон, шта се заправо догодило, и већ је кренуо назад, свјестан да више ничим не може д апомогне браниоцима станице, кад га је неко шчепао за руку. Окренуо се и видјео жену чије је лице било потпуно изобличено од страха, која га грчевито вуче за рукав, покушавајући да надјача вишегласни хор очајника.
-Спаси га, војниче! Смилуј се!
Видео је да му онда гуре дјечју ручицу, мали буцмасти длан, и прихватио је тај длан, несвјестан да тиме спашава нечији живот већ због тога што га је неко назвао војником и молио за милост. И вукући дете за собом, а затим га зграбивши под мишку, јурнуо је утркујући се с првим пацовима, утркујући се са смрћу- напред у тунел, тамо гдје је чекала дресина с друговима из патроле. Још издалека, с педесет метара, викнуо их је, да би је покренули. Њихова дресина је била моторна, једина таква у десет околних стнаица, и само захваљујући томе они су успјели да престигну пацове.

Извиђачи су јурили напријед и пројурили крај Дмитровксе, гдје је у чамотињи живело неколико пустињака, успевајући да им довикну: -Бежите! Пацови! - не схватајући да ови немају никакве шансе да се спасу.
Прилазећи стражама Савеловске, с којом су, богу хвала, у том тренутку били у примирју, полако су успоравали, да ови не би због такве брзине помислили да се ради о бандитима и припуцали на њих док им буду прилазили, па су из свег гласа викали стражарима: -Пацови! Пацови иду!
Они су хтјели да наставе бјеђање поред Савеловске и даље, даље линијом, молећи да их пропусте напријед, док се буде имало куда бјежати, док сива лава не буде преплавила читав метро. Али на њихову срећу, на Савеловској су учинили нешто што је спасило и њих и станицу, а можда и цијелу Серпуховско-Тимирјазевску линију: још док су се они приближавали, озбезумљени, вичући стражарима о смрти којој су једва успјели да умакну, ови су већ ужурбали да разместе на свом положају некакво огромно оруђе. Био је то бацач пламена, који су склопили локални мајсториј од дијелова које су успјели да пронађу, ручни рад, примитиван, али невјероватно моћан. Када су се појавили први пацовски одреди и растући доносили из мрака шкргут и шушкање на хиљаде пацовских шапа, стражари су почели да их прже бацачем пламена, и нису престајали док није нестало горива. Језиви наранџасти пламен је напунио десет метара тунела и пржио, пржио пацове, непрекидно, десет, петнаест, двадесет минута. Тунел се напунио одвратним смрадом спрженог меса и дивљом циком пацова. А иза леђа стражара са Савеловске, који су постали хероји и прославили се на читавој линији, утишала се, хладећи се, дресина спремна за нови покрет и на њој. пет мушакараца који су успјели да побјегну с Тимирјазевске, и још неко- дијете које су спасли. Дечак. Артјем.
Пацови су устукнули. Њихова назеда била је сломљена једним од посљедни изума људског војног генија. Људи су увек умели да убијају боље него било које друго живо биће...

---

Ево, још један дио завршен. Надам се да вам је био занимљив. Замолио бих вас да дате воте и шаут како би чланак био виђен. Саб дајте ако вам се свиђају моји чланци јер ће бити овога још.

За шаут!

Наставак серијала!

Метро 2033: Другио део- Артјемова пета година

http://www.erepublik.com/en/article/-2033-1-2308344/1/20

До следећег читања, Поздрав!