Join the new world

Поздрав читаоци!

Прије него што било шта напишем само да кажем како је данас лијеп у сунчан дан у еСрбији. Много се ратује, економија није ни на видику итд итд... надам се да занте зашто морам написат ова додатна три реда.

Одлучио сам започети још два серијала (тренутно пишем о Европи Универсалис 4). Серијал који ћу започети управо сада је: Метро 2033, а трећи серијал ће остати тајна. Претпостављам да ће овај серијал бити занимљив свима који су чули за Метро 2033, имају жељу да га прочитају али не могу доћи до књиге и свима онима који воле књиге/филмове/игре на ову тему. Ја сам књигу прочитао јер сам играо игрицу и свидјела ми се и игрица а затим и књига. Надам се да ће се свидјети и вама. Ако вам није проблем замолио бих вас да дате глас чланку и шаут. Хвала унапријед.

Укратко: ово је прича пост-апокалиптичкој Москви и дешавањима како на првшини тако и испод ње- У московском Метроу, који је послужио као бијег од рата који се десио на површини. Некадашње станице, сада су градови који међусобно помажу једни другима, тргују али... и ратују. Готово стално су у рату око хране, простора за живот и воде- не баш воде него филтера за проћишћавање. Осим мањка воде и хране опасност граћањима метроа пријети и од разних бића која су мутарала на површини од радијације. Али у посљедње вријеме појавила се и нова опасност... далеко страшнија од свих које су до сада искусили...




Увод

Младић Артјем преживио је нуклеарну катаклизму и са неколико хиљада суграђана живи дубоко испод површине земље- у разгранатој мрежи станица и пруга московског Метроа. Премда је живот на његовој станици, ВДНГ-у, прилично добро организован, људи почињу нестајати, а опаког непријатеља- црне мутанте- тешко је савладати. Артјем се наиглед не одликује нарочитом храброшћу, међутим од тајанственог Хантера добија изузетно важан задатак- од ВДНГ-а мора доћи до срца Метроа, легендарног Полиса, како би упозорио на проблеме с којима се његова станица суочава те пронашао рјешење које ће спасити многе животе. У својој потрази младић ће пропутовати читав Метро, а проби ће се и на површину, у рушевине града гдје је живот потпуно изобличен радијацијом.


Слика једне од станица, у сваком чланку ћу објавиит макар једну слику.

Глава 1
Крај свијета


- Ко је тамо? Хеј, Артјеме! Погледај!
Артјем невољно устаде са свог мјеста крај ватре и пребацивши аутомат с леђа на груди, пође према мраку. Стојећи на ивици освјетљеног простора, он демонстративно, што јаче и упечатљивије могао, репетира аутомат и промуклим гласом викну:
-Стој! Лозинка!
Из мрака, одакле су пре само неколико тренутака допирали чудно шушкање и пригушено мумлање, зачуше се ситни ужурбани кораци. Неко се повлачио у дубину тунела, уплашен Артјемовим промуклим гласом и звецкањем оружја. Артјем се журно врати ка ватри и добаци Петру Андрејевичу:
-Ма ништа! Не појави се. Не јави се, збриса!
-А и ти, упозораваш! Зар ти није речено: ако не одговарају- одмах пуцај! Откуд знаш ко је то био? Можда се црни прикрадају?
-Не... Мислим да то уопште нису били људи... Звуци су врло чудни... Па ни кораци нису људски... Зар мислиш да не бих препознао људске кораке? А осим тога, да су то били црни, зар би они тек тако побјегли? И сами знате, Петре Андрејевичу, у посљдне вријеме црни одмах јуришају, патролу су голим рукама напали, на митраљез кидишу. А ово је одмах збрисало... Ма то је неки плашљиви створ.

-Важи Артјеме! Болесно си паметан! Ако си добио упуствам онда их се и држи, не паметуј! Можда је то био ухода. Видео да нас је мало- да су надмоћнији... Могу нас сад овде потаманити, нож под грло и цијела станица поклана, као што се десило с Полежајевском, а све због тога што ти ниси на вријеме покосио гада... гледај у мене! Следећи пут ћу те натјерати да га јуриш по тунелу!
Артјему се диже коса на глави док је замишљао тунел иза седамстотог метра. Било је страшно и помислити чега све тамо има. Нико се не усуђује да иде преко седамстото метра на сјевер. Патроле су ишле до петстотог, и освјетливши рефлектором гранични стуб с дресине, увјеривши се да никакав шљам није успузао преко њега, журно би се враћали. Извиђачи, мушкарци у пуној снази, бивши морнарички пешадинци, чак су се и они заустављали не шесто осамдесетм, гњечили у рукама запаљене цигарете, престајали да дишу и приљубљивали се уз инструменте за ноћно осматрање. А затим би лагано, готово нечујно одступали, не скидајући очи с тунела и ни у лудилу му не окрећајући леђа.

Њихова патрола налазила се на четири стотине педесетом, на око 50 метара од граничног стуба. Али границу су контролисали једном дневно и обилазак је завршен још пре неколико сати. Сада је њихов положај најистуренији, и од времена када је вршена посљедна контрола, створења која је патрола могла преплашити сигурно су опет почела да се прикрадају. Вукло их је да буду ближе ватри и људима... Артјем сједе на ссвоје мјесто и упита:
-А шта се десило с Полежајевском?
И мада је већ чуо ту причу од које се крв леди у жилама- препричавали су је шверцери по станици, нешто га је вукло да је чује још једном, као што дјецу силно привлаче страшне приче о безглавим чудовиштима и вампирима који отимају бебе.

-С Полежајевском? Зар ниси чуо? Чудна је њихова прича. Чудна и страшна. Прво су им извиђачи почели нестајати. Одлазили су у тунеле и нису се враћали. Њихови су момци, истина, млади, неискусни морнати, нису као наши, али и њихова је станица мања и мање народа тамо живи... И тако, почели им, значи нестајати извиђачи. Оде им један одред- и нема га. Испрва су мислили да их је нешто адржало, њихов тунел је кривудав, баш као и наш- Артјему позли од ових ријечи- и нема извиђача, а са станице се ама баш ништа не види, ни светла нема. Нема их и нема, пола сата, сат, два. рекло би се, где да нестану- па отишли су само на километар одатле, било им је забрањено да иду даље, а нису ни луди... Све у свему, нису их дочекали, послали су појачану патролу, тражили, тражили, дозивали, викали- све прегледали- Ништа. Извиђачи нестали без трага. А најбоље од свега је што нико није видео шта се с њима догодило. Најгоре, што се ништа није чуло. Ни звука. Ни трагова никаквих.

Артјем је већ почео да жали што је замолио Петра Андрејевича да прича о Полежајевској. А овај је или био одлично информисан, или је и сам понешто измишљао, али је причао о таквим детаљима о каквим шверцери нису ни сањали, иако су у томе били прави мајстори и волели су да причају приче. А од тих детаља дизала се коса на глави и постајало је хладно чак и поред ватре, тако да је и неко можда безазлено шушкање из тунела распаљивало машту.

-Ето тако. Пuцњава се није чула, па су закључили да су их извиђачи нсигурно напустили, да су нечим били незадовољни, па побјегли. Нека их ђаво носи. Хоће лакше да живе, хоће са свакаквим шљамом да се петљају, с анархистима свакојаим, па нека тумарају. Тако је било једноставније размишљати. Спокојније. А после недељу дана, естаде још једна група извиђача. Ови уопште нису требали да иду више од пола километра од станице.
И опет иста прича. Ни трага, ни гласа. Као да су у земљу пропали. На станици се забринули. Ипак није нормално да за недељу дана нестану два одреда. Нешто ваља радити. Мјере предузимати. Истурили су на тристотом кордон. Вреће с пјеском наслагали, митраљез поставили- рефлектор, по свим правилима фортификације. Послали на Беговују гласника- они су с Беговујом и Улицом 1905 годинама у конфедерацији. Раније је и Октобарско поље било с њима, али тамо се нешто десило, нико тачно не зна шта, нека хаварија: и тамо се више није могло живјети, и сви су се оданде разбјежали, али то сад није важно.

-Послали гласника на Беговују- да их упозоре да се дешава нешто лоше и замоле за помоћ у слућају нечега. Није први гласник ни стигао до Беговује, тог истог дана- ови су још о свом одговору размишљали- дотрчава други и прича да је њихов појачани кордон изгинуо до једног, не испаливши ни метка. Сви поклани. И као да су их у сну покали, то је најстрашније! А зар би они могли заспати после преживљеног страха, о нарећењима и инструкцијама да и не говоримо. Овима на Беговуји је било јасно да ће, ако ништа не предузму, таква збрка почети и код њих. Формирали су ударни одред од ветерана, око сто људи, с митраљзима минобацачима... за то је требало доста времена, наравно, потрајале су припреме дан и по, али су свакако послали групу у помоћ. А када су стигли на Полежајевску, тамо више није било живе душе. Ни тијела није било-свуда смао крв. Ето тако. И ћаво ће знати ко је то урадио. Ја, ето, не вјерујем да су људи уопште способни за тако нешто.
-А шта се десило с Беговујом?- као туђим гласом упита АРтјем.

-Њима се ништа није десило. Кад су видели шта су видјели, минирали су тунел који је водио ка Полежајевској. Тамо је, чуо сам, четрдесет метара затрпано, без механизације је немогуће рашчистити, па и с машинама богами тешко... А гдје и да их нађеш? Она је трула већ петнаест година, та техника...
Петар Андрејевић заћута, загледавши се у ватру. Артјем се тихо накашља и рече:
-Да... Требало је наравно да пуцам... Направио сам глупост.

Толико за овај чланак. Следећи чланак са сличним садржајем ћу објавити за пар дана. До тада уживајте!
🙂