Join the new world

Putovao jedan čovek dalekim i nepoznatim gradovima i mestima tragajući za novim spoznajama,sam ali ne i usamljen. I tako jednom dođe u neki mali gradić na rubu pustinje, prošeta njegovim ulicama i na prozoru neugledne kuće ugleda - ženu svog života.(kako? -pitate se, kako je znao da je to žena njegovog života? Jednostavno tako nešto se ne može prepoznati. No idemo dalje) I žena ugleda njega i brzo se skloni s prozora. On požuri na vrata, pokuca, najpre tiho, zatim sve jače i bučnije, sve dok napokon ne začuje ženski glas: -Кo je?- Ja sam,odgovori muškarac znajući da ona zna ko je on. -OTVORI MI! Nakon nekoliko trenutaka tišine, žena reče: - Žao mi je, ne mogu ti otvoriti. Ovde nema mesta za dvoje. Zgranut, razočaran i žalostan čovek postoji još neko vreme pred vratima, a zatim se udalji sporim korakom, zauvek obeležen ovim iznenadnim susretom. I prođe neko vreme, možda nekoliko sati ,možda nekoliko dana, ljubav mu ne dade mira i on se opet vrati na prag svoje voljene. Pokuca, tiho, pa sve snažnije, pričeka neko vreme, a onda začuje korake po stepenicama i ženski glas koji upita: -Ko je?- Ja sam, odgovori muškarac. Žena zaćuti nekoliko trenutaka, a onda s dubokom tugom progovori: -Žao mi je, ne mogu ti otvoriti .Ovde nema mesta za dvoje. Sad je tuga preplavila i njega, zamračila dan, prignula telo ka zemlji.Teškim i sporim korakom muškarac napusti prag žene svog života, rešen da otputuje iz tog tužnog gradića u kojem je proklet gubitkom najvažnijeg što je ikada sreo na svojim brojnim putovanjima - LJUBAVI -. I uputi se u neke druge krajeve, druge gradove, upozna nove žene, nauči nove istine i zaboravi stare zablude, da bi opet jednom došao natrag. Ponovo na prag žene svog života. Bojao se hoće li je zateći tamo gde ju je i ostavio, glas iza vrata koja nikako da se otvore, lik na prozoru čiji trag još uvek blista njegovim vidom. Pokuca, najpre tiho pa sve snažnije, začuje korake na stepenicama, a onda glas, njen, zvonak i isti:- Ko je?- Ja sam, odgovori joj. Nakon kraće ćutnje, žena umorno i razočarano, poznatim rečima uništi njegovu nadu: Žao mi je, ne mogu ti otvoriti . Ovde nema mesta za dvoje. I čovek ode.Ovog puta pomisli da je to zauvek, ode da se ne vrati na to mesto boli i nerazumevanja. Ode u pustinju, odvoji se od dotadašnjeg života, hladno i oštro kao nožem. Ode u mir, meditaciju, upitati svoju dušu zašto je tako moralo biti, zašto je uopšte sreo ljubav, zar samo zato da dozna kako je ona drugo ime za bol? I prođu godine, možda i cela decenija. Jednog dana, već star i pomiren s životom, odluči da pokuša još jednom. Samo jednom i nikad više. Ako je ona još uopšte tamo, ako se uopšte odazove njegovom kucanju, barem da joj začuje glas još jednom pre nego sve pođe odakle je i došlo. I pokuca na vrata male, neugledne kuće, pokuca snažno iako već staračkom rukom, ozari se dečijom radošću na škripu stepenica pod njenim nogama, gotovo zastenje pod teretom njenog glasa: - Ko je? A onda pričeka trenutak, još samo trenutak, još jedan.... Muškarac sakupi svu svoju nepotrošenu snagu i svu mudrost svoga srca zbije u samo dve reči: -Ti si. I vrata se širom otvore...