Zajedno

Day 1,492, 14:20 • Published in Serbia Serbia • by Divlja ruza
''Mozeš poljubiti porodicu i prijatelje na rastanku i otici daleko od njih, ali istovremeno ih nosis sa sobom u srcu, mislima, stomaku, jer ne ziviš ti samo u svetu, nego i svet zivi u tebi.''

Davno su prošli oni dani, kada sam prvi put prešla prag ove igre. Uskoro ce mi već godina, a do sada, svašta videh i doziveh, a svoj prvi login pamtim kao da je juce bio. Sta da kazem o svom prvom susretu sa ovim stranicama? Zbunio me zamršen raspored klika i brojni igraci raznih uzrasta koji su jurili gore-dole, a ja gledajuci za njima ostala zbunjena... Tako zbunjena, znala sam da ce mi edetinjstvo ovde kakvo- takvo, zapoceti.
Polako al sigurno isla sam stepenicama i nailazila do vrata razlicitih velicina, nešto slicno kao Alisa u zemlji cuda, bila sam malena na ceo esvet ovde. Vreme prolazi a ja i dalje ostajem mala, mozda zato i idem dalje.

Zaploviš u neki svet, kao da si pao s'Marsa i pitaš se dal ce tvoj brod potoniti ili ceš dalje nastaviti... Sve jedno ja nastavljam...
Al može biti, da sam potrošila i ono malo suza za navodne bitke , sve ove noci i dane. Svet je na izgled tužan i tu nikad neće biti pravde, za one koji žele samo da žive i rade i samo vole i smeju se svemu i vicu.

I ove stare melodije bude memorije...

Čiste nostalgije i ne znam šta mi je, stari s'bradama, stara s'ogromnom trajnom I sve je daleko i tajno, ali detetu sve je sjajno, znam i onda nije sve bilo bajno, al cini mi se puno lepše.

Da...za ono vreme, naravno, sasvim u redu i sasvim pristajalo...ali se vremenom i ono pohabalo i postalo malo i istroseno...sazrevanjem, snovi i masta nam tek, na tren virnu kroz prozor..trazeci svoju neponovljivu izuzetnost.



I ove kapi kiše kao da šapću "nikad više", jer sve prolazi, al ipak ostaje samo u nama. U srcima, pred ocima. U umu i fotoalbumu. Priča svaka slika, da ne zaboravim nikad. Nasmejana lica nekih starih slika. Nekih nema više, ostale su sjene, mora biti da je s'njima nestao i deo mene.

Al vrate me kiše i vetar sa juga, neka stara pisma, nostalgija i tuga. Nekad se pitam jel trebalo sve baš tako biti, pa mislim trebalo je biti, kad je proklet ovaj svet, jer uvek oni dobri izvuku deblji kraj, zato se nadam da postoji pakao i raj. Neki viši sud, Božja pravda, da presudi i kazni svakog onog gada, željnog rata i žednog krvi, ali ko je bez greha nek baci kamen prvi.

Zemlja prepuna Neba
I svaki zbun plamti
Ali samo onaj ko vidi izuva obucu
Ostali sede i beru borovnice

Ironično, zaista, da se citira prica ista, jedan od onih što je u nekoj dalekoj zemlji sad je samo u zraku i baš me tamo donela roda, da ne mrzim i budem poštena, iskrena i odana, a razliku između zla i dobra nisam naučila ni od vas, ni tebe, ni od Boga.Kad su zavladali oni šta su pali s kruške, božiji ljudi su blagoslovili puške, ovce slali u smrt za svoga boga jedinoga, za ludilo svoga ideologa I kad zavlada mržnja razum nije lek, a ludilo uvek promeni tok dogadjaja ispiše novu, krvavu stranu u zemlji seljaka, na brdovitom Balkanu.

Ne cujem lavez pasa, zato sto letim visoko iznad napaćenog tla. Daleko iznad poimanja dobra i zla,visoko gore, iznad brda i dolina letim ka suncu u nebesa gde se gužvaju poruke sms-sa. Iz ovog vremena izlazim van I zaranjam u neki davni, zaboravljeni san u neki bolji dan, pun smeha i vica, gde su sretni ljudi i covek koji na reci peca i gledaju u sutra ozarenih lica. Oni su puni nade u tom svetu pravde jednakosti, bratstva i slobode, u svet ljubavi me sada misli vode. I ono što je najvažnije, nedostaju mi neke moje osobine koje sam izgubila negde u međuvremenu ovde...


......i nista nece dusu da zanjise.
Nit u drhtaj moze da je svali.
Ko je ljubio, taj ne ljubi vise.
Izgorelog niko ne zapali...



Razum, ljubav, znanje zajedno izgradit će raj i znaj neće biti ironije za kraj.

U stvarnom svetu mi smo mali, kao pojedinac tesko da mozemo nesto, al smo zato zajedn\o/ jaci 🙂
😛 liz liz 😛
P.S. slusaj radio Zajedno