Zašto?

Day 1,289, 13:58 • Published in Serbia Serbia • by dr.doom


Moj drugi e-rođendan je prošao tiho. Sada, dve godine i koji dan više nakon što sam u ovoj igri, nisam više siguran da li se ja igram igrom ili se igra igra mene. To nije toliko važno. Kada su u pitanju (e)rođendani ili godišnjice, nekako čovek ima potrebu da podvuče neku crtu i vidi dokle je stigao.

Ovog puta ne bih se time bavio. Drugi, tj. vi koji čitate “Ordinaciju” ili me znate iz neke eRep priče, već imate manje-više oformljeno mišljenje o mojim brojnim manama i ponekoj dobroj osobini. Mene je interesovalo zašto sam u eRep-u baš ono što danas jesam, zašto sam krenuo određenim putem i da li to ima veze sa RL dr.doom-om koji voli da se predstavlja drugim imenom. Posebno me je na ovo razmišljanje podstaklo skeniranje starih porodičnih fotki kako bih ih spasao od neumitne propasti. Tokom te digitalizacije porodične istorije sam počeo da upoređujem dva Doktora Dooma - ovog virtuelnog i onog stvarnog. Neke od tih fotografija koristim i u ovom tekstu.

Doom Vs vojni modul
Nikada nisam bio član neke vojne jedinice. Nisam se tenkovao, udarao sam čisto zbog experience poena i retko uživao u tome. Ok, bilo je nekoliko bitaka gde sam se baš naložio i spiskao neke pare na extra oružje ali u tim važnim danima su to svi radili. Kada sam bio u RL vojsci, ni tada mi to nije bilo nekako uzbudljivo. Bio sam jedan od najpreciznijih strelaca ali samo zato što sam kao klinac bio po skoro celo leto na vikendici gde sam iz dosade non-stop gađao čep koka-kole iz vazdušne puške. Praktično sam vežbao gađanje ceo život ali mi trčanje po padinama Bubanj potoka i glumatanje komandosa bilo nekako bezveze. Dakle, ima tu poklapanja. Ni ovde (eRep) ni tamo (RL) vojni modul mi nije bio primamljiv. Valjda je to zato što su sve moje pradede i ostali muški članovi na fotografijama u nekim uniformama, u nekim ratovima iz kojih su se tek poneki vratili.


Moj pradeda Đurađ sa četom 1918-e


Opet pradeda Đurađ na vojnoj vežbi 1939-e

Doom Vs biznis
Nikada nisam imao firmu u eRep-u. Uvek sam radio za neke druge i bio veoma redovan u tome. Isto je i u RL: idem u kanc, radim, dobijem platu i potrošim je. Tako mi je nekako lakše. To je opet različito od onoga što su moji radili. Pradeda je bio trgovac kožom i imao obućarske radnje. Njegov otac takođe. Imali ljudi radnike, širili biznis, moj deda se već spremio da ode na studiranje u Francusku, kada se tome isprečio vojni modul 1941-ve. Igrica se ponovo promenila 1945-e pa su novi admini uveli novi biznis modul i moj pradeda je ostao bez radnji i biznisa. Admini su im ostavili samo porodičnu kuću koja je postala opštinsko vlasništvo i morao je da plaća rentu. Moja baba je otkupila kuću u kojoj je rođena 1989-e pre uvođenja novih vojnih modula u igricu. Zato, nikada mi nije bilo interesantno da imam svoj biznis. Ne verujem adminima.


Šegrti u obućarskoj radnji mog pradede

Doom Vs politika
Nisam član nijedne stranke u RL. Nikada nisam bio politički aktivan kroz stranačke institucije. Glasao sam i tokom devedestih šetao i učestvovao u apdejtu igrice 5.10.2000. U eRep-u sam politički aktivan. Funkcioner. SDF. Osam puta u kongresu. Tri puta predsednik stranke. Skoro uvek u Glavnom odboru. Moguće da to ima veze sa porodicom. Prababa je bila u Kolu srpskih sestara sa ostalim gospođama, pradeda bio kod Ljube Davidovića. Njegov brat, Joca, je bio visoki državni činovnik u Ministarstvu prosvete. On je mom dedi završavao oko odlaska u Francusku. E, ovde već ima nekih tananih veza. Ne baš eksplicitno direktnih ali postoje. Izgleda da moji geni nekako naginju ka tom kvazi-političkom modulu.


Prababa Milena i “Kolo srpskih sestara”


Ljuba Davidović govori “na zboru” kako je zapisao pradeda na poleđeni fotografije koju je sam slikao


Stric Joca iz "ministarstva"

Doom Vs istorija
Kad sam bio klinac, mnogo sam voleo da pričam sa mojom babom o porodičnoj istoriji, sve ono kroz šta su prošli. Kako je stric Joca dolazio u beloj limuzini, kako je moj pradeda trošio pare na knjige, kako su ih Nemci isterali iz kuće, pa ovi naši skoro ponovili. Ne bih se rastao za ne znam koje evre ili golde od rečnika francusko-srpskog mog pradede iz 1892-e. Dva toma predratne enciklopedije “Sveznanje” Narodnog dela iz 1935-e čuvam bolje nego bilo šta drugo. Žao mi je što nisam više obratio pažnje na priče moje bake Drage, što nisam bio predaniji i sve to zapisao. Sad bih znao dosta više ali i ovo što sam zapamtio je za mene lično mnogo važno. Zato sam valjda i radio na “Istoriji eSrbije” ovde. Da ne propadne, da se ne zaboravi.

Bio bi kliše da zaključim da frazom da “krv nije voda” ali ima tu neke istine. Možda ova igrica budi u nama neke stvari kojih nismo svesni. Možda nije sve baš tako slučajno. Zato smo ovde, iako virtuelni, prilično isti kao što u stvari jesmo.