Valhala! Zaborav...

Day 3,160, 09:57 • Published in Serbia Serbia • by Stargazer89

Trolovi su me okruzili. Uzasni trolovi, sa glavama nakaznim i velikim, sa iskezenim trulim zubima, sa rukama koje su toliko duge da im se vuku po zemlji. Osecam se bespomocno, ne mogu da se pomaknem. Najblizi trol mi prilazi krupnim koracima i krece svojim rukama ka mom vratu. Uto, cujem zaglusujucu buku. Pocinjem da drhtim i naglo otvaram oci. Miris morskog vazduha, zavijanje vetra i grmljavina u daljini...

Pridizem se i vidim pogrebne lomace svuda po plazi. Na desetine tela je na njima. Mog oca nema pored mene. Mahnito ustajem i trcim ka najblizoj lomaci. Gledam, ali ne vidim Arna. "Gde je moj otac?!", uzvikujem. Ratnici oko mene gotovo me i ne primecuju. Samo je jedan od njih bezvoljno pogledao ka meni, i prstom mi pokazao gomilu tela koja se nalazila nekoliko metara od mene. Nije mi trebalo puno da pronadjem Arna. Hladan je i krut. Na njegovom koznom oklopu i dalje ima krvi, ali je on gotovo beo. Bleda slika nekada velikog ratnika. Drhtavo ga ljubim u celo, poslednji oprostaj dva prokletnika u ovoj prokletoj zemlji.

Nedaleko od mene vidim svetlost. Okrecem se i vidim ratnika koji u ruci drzi baklju. Vreme je, pali moraju na svoje poslednje putovanje. Ustajem i udaljavam se. Ratnik prilazi telima i baca baklju na njih. Isto to rade i drugi koji su pored ostalih lomaca. Za par trenutaka, vatre gore svom snagom. Deluje kao da miluju tela poginulih. Do jutra ce ih pretvoriti u prah.

Um mi je prazan. Pokusavam da pomislim na oca, da mu uputim jos koju misao, ali mi ne polazi za rukom. Cudno. Uvek sam mislio da cu sedeti kraj oca u Valhali, da cu deliti njegovu sudbinu. Sada osecam da ga vise nikada necu videti, i plasim se.

Izmedju vatri se krece neki covek. Po njegovom izgledu, rekao bih da je vrac. Ide od vatre do vatre, i gotovo necujno izgovara nesto; vetar i gromovi mi ne dozvoljavaju da cujem sta. Zatim zastaje na samoj obali, siri ruke ka nebesima, i uzvikuje: "Ne sudite zlo o nama! Sve sto cinimo, cinimo vasom voljom! Danas smo odbranili nase zemlje, nase porodice, nasu decu. Platili smo to mnogim zivotima. Sada vas molimo da pale ratnike povedete vama. Odine, odvedi ih u svoje dvorane, uvecaj svoje armije, spremi ih za kraj koji dolazi! Tore, odvedi ih u svoje kovacnice, neka prave maceve i sekire koje mogu da savladaju veliku zmiju i velikog vuka! Loki, nauci ih kako da prevare i samo zlo! Ne dozvolite da padnu u zaborav!"
Seidroman se okrenuo ka okupljenim ratnicima. "Han till Ragnaroks!", povikao je. U odgovor se iz svih grla zaorilo: "Do kraja sveta! Do Ragnaroka!"

Ljudi su poceli da se razilaze, dok su vatre pucketale i dovrsavale sahranu. Stajao sam po strani, zagledan u lomacu na kojoj je lezao moj otac. Osetio sam blagi dodir po ramenu. Bio je to sluga iz jarlove pratnje. "Jarl Harald te ocekuje", rekao je. "Podji za mnom." Klimnuo sam glavom, i jos par trenutaka nastavio da gledam put vatre. Onda sam teskih nogu, i jos tezeg srca, krenuo za slugom ka obliznjem naselju i svojoj sudbini, kakva god ona bila.


- Asgard -

- Valhala! U rukama bogova... -

- Valhala! Han Till Ragnaroks!

- Valhala! -