U poseti GROMOVNICIMA - specijalna reportaža sa liceta mesta

Day 1,319, 16:30 • Published in Serbia Serbia • by Saximus

Juče me pozvao Sokobanjac i kaže:
- Dobio si odobrenje da posetiš Garnizon elitne jedinice Gromovnici. Dolazim odmah službenom limuzinom po tebe, pa idemo.

Kako sam znao da je Sokobanjac vrlo precizan čovek i vojnik, odmah sam izašao ispred kuće da ga sačekam. Napolju je lila kiša kao iz kabla. To mi je baš pogodovalo da pokažem koliko sam čvrst - dobrog vojnika kiša ne može da omete ni u čemu.

Posle 142 minuta stigao je Sokobanjac u službenom Yugu sa prikolicom.

- Što si zakačio prikolicu za limuzinu? - pitam ja.

- Trebalo je da utovarim neke tenkove i odvezem u jedinicu, ali Slavče i ja nismo mogli ni jedan da podignemo, pokušavasmo 2 sata pa digosmo ruke... a mislim da ne bi ni stali u prikolicu. Sedamnaest komada, ali o naređenju se ne raspravlja. A što si ti tako mokar? Takav ne možeš unutra. Navlažićeš mi tapacirung. Penji se u prikolicu.

- Ali vidiš li kako kiša lije? - pitam ja.

- Mooolim? To više da nisam čuo! Za dobrog vojnika kiša nije nikakav problem!

- Razumem - Odgovorih uskačući u prikolicu.

Posle dva sata terenske vožnje u centru grada, stadosmo ispred stanovite cvjećarnice. Vetar me je već prosušio pa sam se osećao vrlo prijatno.

- Dugo nam je trebalo da pređemo ovih 150 metara - rekoh. - Čudno da je vozio Slavče a ne ti.

- Slavče mora da vežba, to ne unosi u novine (ovaj deo ću posle da obrišem). - Ajde ulazi u Garnizon! - reče Sokobanjac gledajući preko ramena da nas neko ne prati.

- Gde? U cvećarnicu?

- To je samo maska, ulazi.

I stvarno to beše samo maska. Unutra su bile sve same legende Gromovnika. U uglu je dremala Pospana a Leyoo je slušao "Here I go, again…".

Međutim, na vežbalištu je trajalo opšte opsadno stanje. Vojnici su jurili okolo sa metlama i kofama, čistilo se, sređivalo u najveće.
Meni zaigra srce. Znaju da dolazi neko iz novina pa sređuju da ne ostave loš utisak. Divni momci.

- Bre Sokobanjac, niste morali ovako da mučite vojsku... mogu ja slike da obradim da izgleda kao pravi poligon...

- Ma dolazi nam precednik u obilazak pa mora da se sredi... - u pola rečenice Sokobanjca prekide ledeni glas komandanta Iceman74, smiren i dostojanstven.

- Ko ti je ova budala? - Obrati se on Sokobanjcu gledajuci mene.

- Pokorno javljam to je novinar, novi član naše jedinice, po mojoj ličnoj preporuci! - raportira Sokobanjac.

- MIRNO BRE! Novinar? Vidi ga bre na šta liči. Ko da je volu iz dupeta izašo. Što si tako zgužvan i mokar ko kokoška... i smrdiš na ulje... pih bre...

- Pokorno javljam, Sokobanjac me smestio u prikolicu da ne navlažim tapacirung u limuzini a kiša je padala dugo i ulje iz limuzine je prskalo po meni, ali ja kao pravi vojnik sve moram da izdržim...

- Bravo Sokobanjac, ispravna odluka. Sredstva se moraju čuvati. Ali kako si ga smestio u prikolicu pored sedamnaest tenkova?

- Pa... tenkove nismo utovarili... mala je prikolica, pokorno javljam, a Slavče nije mogao da digne ni jedan. - pravda se Sokobanjac.

- Kako nije mogao? Pa reko si mi da trenira karate... dobar vojnik mora uvek da se snađe. Poverio sam ti zadatak. Šta sad da pokažem precedniku? Moraću da ga vodim u garaže.

- Slavče samo šutira džaci s' pesak, ne diže tegovi... - brecnu se Sokobanjac.

- MIRNO! Oću da mi lepo sklopiš rečenicu. Sve s padežima ponovo da kažeš. - ljutito naredi Ledeni.

- Slavče samo šutira džaci sa peskom, ne diže tezi - odgovori Sokobanjac.

U to nastade opšta pometnja, začu se konjski galop i kroz cvećarnicu ujaha cowboy_from_hell, naš predsednik!

Mene obuze neka jeza, gledam legendi u oči. Predsednik me blago pogleda i prvo se meni obrati.

- Ti debeli, dođi ovamo. Sagni se da siđem s konja. Moram na nešto da stanem. Tu bre kakav si zgužvan... Ledeni, kakva ti je ovo vojska?

- Gosn precedniče, to mi je najbolji vojnik! Upravo je prošao kroz pakao! Sedamnaest tenkova je sada u garaži zahvaljujući njemu. Posle cu vam pokažem garažu, čim zamene ulje u limuzini. Izvolte u cvećarnici, molim. - Reče Ledeni i namignu mi. - Dobar vojnik uvek mora da se snađe.

Pregovori u cvećar... u glavnoj, tajnoj bazi trajali su satima. Povremeno se čula galama. Sigurno se tu državna pitanja rešavaju. Nekoliko puta opali pištolj i neko podvrisnu. Alisa istrča sva zajapurena.

- Ima li još neka flaša lav piva u kantini? - pita ona.

- Piju pivo? - iznenađeno upitah ja.

- Jok, nego im trebaju flaše da simuliraju vojsku na bojno polje - uzvrati ona, a meni laknu. Stvarno sam glup... mislio da piju pivo... eee.

Kada su se razgovori završili, Predsednik je bio tako umoran da nije mogao da stoji pa su ga doneli, seli na konja i vezali za sedlo. Podvrisnuo je pozdrav jedinici i otkasao u zalazak sunca.

Pošto me je Komandant pred predsednikom lično pohvalio i nazvao najboljim vojnikom, rešio sam da na chetu nosim nick "Saximus_vojnik_dana".

Nastavak u sledećem broju.

Naš Saximus