Trabunjanja propalog, ostarelog ministra ili Pokac je bio u pravu

Day 1,277, 13:25 • Published in Serbia Serbia • by dr.doom


Nakon današnjeg ručka (kuvano belo pileće meso i krompir pire - avaj, sve bez soli!) neka brkata sestra me je smestila u krevet na popodnevni odmor. Uzalud sam tražio da mi uključi TV kako bih pogledao najnovije vesti jer kaže, ne smem da se nerviram, pritisak mi je i onako visok a u eSrbiji i dalje burno. Pre neki dan Deda mi je rekao da nemamo predsednika, otišao, niko ne zna gde je ali ja mu ništa ne verujem. Prolupao je Deda, meša prošlost i sadašnjost, verovatno misli na onog od onomad što je pecao, ne bi pod stare dane tvrdio da je LUCIPHEROS, sad kada nema posla mnogo čita Pekića.

Elem, probudio sam se pre koji sat, čekao na istu brkatu sestru da mi pomogne da izađem iz kreveta, odgurala me do sale na večeru (sendvič od tunjevine i jedna jabuka) ali sam uspeo da prelistam novi Službeni glasnik. Ovde samo dobijamo državne novine jer smo svi na državnoj penziji. Čitam ja tako kad imam šta da vidim.

Ministarstvo informisanja pokrenulo saradnju sa inostranim kolegama, deliće informacije i pomagati rad jedni drugima. Nisam zasuzio od onda kad smo po poslednji put odbranili Liaoning ali skoro da sam se zarozao. Svaka čast, odlična inicijativa! Ova dva mladića što trenutno rade u ministarstvu su stvarno dobra, sećam se da sam ih video jedared, dobra deca. Čitam i komentare, odobravaju ljudi, kažu dobro je, nema ništa loše u tome da se sazna više.



Eeee, pa nije to baš uvek bilo tako... Sećam se ja, radimo ti Pokac i ja u ministarstvu, kucam ja na mašini “Istoriju eSrbije - rađanje eNacije”, oko mene brdo papira, a eto ti ga Pokac: “Doktore, ja sredio da se u tri ministarstva, našem, e-hrvatskom i e-bih zajednički objavi lista kvalitetnih novinara pa nek ljudi čitaju tekstove, da se malo odmore od ove hiper produkcije”. Sećam se, spustim ja cigaru u pikslu, pogledam ga onako zajapurenog i srećnog pa mu kažem: “Crni Pokče, pa da li ti to mene opet zaebavaš? Prvo, dobro znaš da u eSrbiji dobre ideje dobro ne prolaze. Drugo, mi sve nagrdimo pa ćemo i ovo. Odma’ će da poviču “izdaja braćo!”, isteraće nas odavde, fali mi još koja godina do penzije!”.

Pokac, kao i obično, ne posustaje: “Ma, znam ja sve to. Ispljuvaće nas, isprozivati ali u životu valja raditi ono što treba pa i u pogrešno vreme. Nisu ljudi spremni na to sad, ali jednog dana, možda jednog dana će to biti moguće i normalno. Sada radimo za taj dan, ne za danas”. Samo sam slegnuo ramenima, bio je u pravu kao i uvek. Vratio sam se kucanju Istorije a Pokac odjurio u štampariju. Prošli smo kako smo znali da ćemo proći, objavili to i "Istoriju" između ostalog pa su nas najurili. Penziju sam sredio preko veze.



Mnogo, mnogo vremena kasnije mislim da je taj dan tu. Zvao sam i Pokca, ali nije tamo u njegovom staračkom domu. Organizovali su posetu Banji Koviljači. Kako on uvek zna da izabere gde da se smesti, nije mi jasno. Kao ni što sad insistira da ga zovu Lajpekjekrivzasve. Prolupao je i on.

Odoh na tombolu pa na spavanje.