Svedok

Day 994, 06:42 • Published in Serbia Serbia • by Fuse

Teško je biti svedok u današnje vreme, prezam od toga.
Oduvek sam više voleo da napadam, nego da branim.
Kažu da pešadija nije za to, ali, ko će im verovati...

Doduše, lep je osećaj kada predstavljaš živi zid, budi se nacionalni ponos.
``Ovo radim za moju domovinu, za moju Srbiju!``
Neki će takve nazvati pajserima. Ja ih zovem sivim bićima.
Bilo je reči o sivilu.
Siva je lepa boja, kao stvorena za napad.

Lepe su i jednostavne rečenice.
Subjekat, predikat i objekat. Ne treba vam ništa više.
Interpunkcija je precenjena, toga sam svedok.
Volim da napadam to, pre nego da branim. Reklo bi se da sam dokon.

Napad bez osnova je kao odbrana bez štita.
Zakucaš se na prvo koplje i ne ostane ništa, samo creva.
Prosuta po zemlji.
Mrtva, ne čekaju da ih neko pokupi. Razgradiće se, jer čovek je od zemlje nastao.
Svedok, opet, gleda sa strane i čeka...

Znam, odvratan sam ponekad. Ali volim to.
Svi se klone odvratnih ljudi, mogu reći da mi prija.
eRepublik je mesto gde se možete sakriti, pravo mesto za odvratnog svedoka.
I lep je osećaj, ne mogu da sporim.
Pepeo pepelu, prašina prašini.
I dalje svedok gleda, ali oči su sada veće.
Zenice se šire. Poprimaju sivu boju.
Više nisu crne.

Uzeli su mu i slike. Sada nema šta da gleda, a voleo je boje.
Sada ovakve slike postaju crno-bele.
I sve je ujednačeno. Nema razlika, ne postoje. Božja volja, reklo bi se...

Ali jednom, kada se taj odvratni svedok bude našao na raskršću, boje će ga voditi.
Jer, vidite, on i sam ne zna gde je pošao. Iako sebe voli najviše.
Obrazi se zarumene svaki put kad pomisli na tu socijalnu mrežu zvanu eRepublik,
jer voli te ljude. Iako su i sami već postali prašina.

Ruke mu se raspadaju, nokti su već postali pepeo.
Kosa se pretvorila u prašinu i sada pada polako ka zemlji.
Svedok protiv gravitacije. Prašina protiv pepela.
Podvlačim crtu.
________________________________________ ________________________________________

Ustvari, dve crte. Bolje je.

A umeo je da bude srećan, zaista, bilo je stvari.
Čak i kada nije glumio svedoka, nešto ovakvo bi mu stavilo osmeh na lice.
Iako kiseo, ipak je to bio osmeh.
Ali crno-bele slike su i dalje u moćnom kompjuteru.
Te je najviše voleo da gleda kada se oseti kao pobednik.
Ulivale su mu samopouzdanje.

Nikada se nije ni plašio. Napad je, za njega, uvek bio najbolja odbrana.
Ali prolaznosti se uvek ježio.
Prolaznost je surova. Krivio je eRepublik, ali, čemu to...
Svestan je da, i kao svedok, neće promeniti stvari.
Dugo je tu, ali ni sam ne zna još koliko će ostati.

I zna da će se jednog dana pretvoriti u pepeo.
A šta će ostati iza njega?
Samo crno-bele slike i slova na šarenom ekranu.