Suncokreti

Day 1,305, 02:34 • Published in Serbia Serbia • by zlatanaleksic

Ovo je drugi clanak u nizu koji je izdat u mojim novinama, proizasao iz pera naseg misterioznog pisca. Uzivajte onoliko koliko sam i ja uzivao citajuci ga.


Bila je tiha, kao da je opekla jezik na mleko ili kao da skriva papirić sa tajnom porukom ispod jezika. Uvek je hodala sama, sokacima, ulicama i bulevarima, nosila neke knjige, u mislima dozivala pesnike i razgovarala sa njima kao sa zvezdama kad se prvi put zaljubila. Tamo odakle je ona, zvezde su scenografija za noćnu šetnju. Neki pesnik je jednom napisao: „Tu se prostori mere svitanjima i sumracima, a vreme dužinama senki. Mlečni put je do kolena, kao prosuta slama. Ne moraš da se penješ: zvezde rastu u žbunju.“ Dopadalo joj se to.

Stalno je odlazila u jednu pekaru, ni po čemu posebnu. Uvek se potajno nadala kako će u njoj sresti nekog koga traži. To je moglo da se dogodi nekog dosadnog četvrtka popodne ili posle njegovog letovanja, možda kad se veseo vraća s bilijara ili dok ide nekuda na Badnje veče. Znala je da planeta ćuti i ne govori joj kada će se to desiti, ali je bila ubeđena da će se desiti. Moralo je jednom. Nije ga videla već skoro čitavu godinu. Ne zna ni gde je. Da li je živ? Kako se oseća? O čemu razmišlja dok se brije? Strepela je šta će reći, kako će se ponašati i brinula se, kao i svaki sanjar, da li uopšte želi da ga vidi. A šta ako pokvari sve? Šta ako bude hladno? Možda je ipak bolje da ga izbegava. Da, da, sigurno. Bolje je tako. I onda je opet ubrzavala korak kad dođe do nekog ugla ulice, da vidi, brzo pogleda tamo ili se slučajno sudari s njim.

Dani su joj sve više mirisali na jutra kad su se budili na prvom spratu kuće izgrađene početkom veka. Otvarali su kapke i puštali vetar da uđe unutra, da malo podigne njenu preveliku majicu s vertikalno postavljenom britanskom zastavom, da se gledaju bez reči dok čekaju da kafa bude gotova, da se Sunce odvaži na avanturu sa njenom kosom na prozoru boje cimeta. Jutra su im bila najvažnija. Jutra kao osećaj kad su joj usta puna hladnog jogurta.

Strojevi suncokreta nestaju u perspektivi i spremaju lišće za jutarnje valere magle. To je, uostalom, ono što suncokreti rade noću. I negde, u miljama koje dosegnu, grle nekoga do koga joj je stalo. Tamo gde rastu zvezde u žbunju i gde je drveće detalj na horizontu, možda baš tamo sad spava neko u čijim snovima želi da bude.